„Jesi li za malo hladnog čaja od nane?", reče Džanija i sad dođe red na Ninaevu da trepne. „Mislim da čaj prija. Uvek ustanovim kako pomaže da razgovor lakše teče.“ Ne sačekavši odgovor, pticolika Smeđa sestra poče da puni rasparene šolje iz čajnika sa plavim prugama koji je stajao na ormariću. Umesto jedne nogare, pod ormarićem je stajao kamen. Možda su Aes Sedai imale više prostora, ali nameštaj im je bio jednako pohaban. „Delana i ja smo zaključile da naše beleške mogu da sačekaju. Umesto toga ćemo razgovarati. Meda? Ja više volim bez. Sva ta slast upropasti ukus. Mlade žene uvek traže med. Divne stvari ste činile. Ti i Elejna.“ Glasno nakašljavanje nagna je da upitno pogleda Delanu. Trenutak kasnije, Džanija reče: „Ah. Da.“
Delana je izvukla jednu stolicu ispod stola do sredine golog poda. Jednu stolicu sa sedištem od trske. Od trenutka kada je Džanija pomenula razgovor, Ninaeva je znala da neće biti samo to. Delana pokaza na stolicu i Ninaeva sede na njenu ivicu, prihvati od Džanije šolju na okrnjenoj tacni i promrmlja: „Hvala ti, Aes Sedai.“ Nije morala dugo da čeka.
„Pričaj nam o Randu al’Toru", reče Džanija. Činilo se da je spremna da kaže i više od toga, ali Delana se ponovo nakašlja; Džanija trepnu i zaćuta, srknuvši čaj. Stajale su levo i desno od Ninaevine stolice. Delana je pogleda, a onda uzdahnu i usmeravanjem privuče treću šolju, koja joj dolebde s druge strane sobe. Onda se ponovo zapilji u Ninaevu, kao da želi da joj prosvrdla rupe u glavi. Džanija je izgledala zamišljeno, kao da je uopšte ne vidi.
„Rekla sam vam sve što znam", uzdahnu Ninaeva. „Pa, rekla sam to Aes Sedai, u svakom slučaju.“ I jeste bilo tako. Ništa što je znala nije mu moglo nauditi – makar nimalo više od toga što je znala šta je on – a moglo bi pomoći kad bi naterala sestre da na njega gledaju kao na muškarca. Ne kao na muškarca kadrog da usmerava; prosto kao na muškarca. To nije bilo lako kad je posredi Ponovorođeni Zmaj. „Ne znam više od toga.“
„Ne duri se", odbrusi Delana. „I ne vrpolji se.“
Ninaeva spusti šolju na tacnu i obrisa ručni zglob o suknju.
„Dete" reče Džanija saosečajnim glasom, „znam da misliš da si ispričala sve što znaš, ali Delana... ne mogu ni pomisliti da bi nešto prečutala s namerom...“
„A zašto ne bi?“, zareža Delana. „Rođeni su u istom selu. Gledala ga je kako raste. Možda je odanija njemu nego Beloj kuli.“ Taj pogled se poput britve ponovo spusti na Ninaevu. „Reci nam nešto što nisi ranije pričala. Čula sam sve tvoje priče, devojko, pa ču umeti da prepoznam.“
„Pokušaj, dete. Sigurna sam da ne želiš da se Delana naljuti na tebe. Zašto...“ Džanija začuta na novo nakašljavanje.
Ninaeva se nadala da one misle kako zveckanje njene šolje za čaj znači i to da je ona sama uzdrmana. Dovukle su je ovamo prestravljenu – ne, ne baš prestravljenu, ali u najmanju ruku zabrinutu – zbog njihove moguće ljutnje, a sada ovo. Boravak u blizini Aes Sedai učio te je da pažljivo slušaš. I dalje se možda ne bi shvatilo šta zaista misle, ali izgledi su bili veći ako se sluša sa pola uva, kako to većina ljudi obično radi. Nijedna od njih nije zaista rekla kako misli da je ona bilo šta prećutala. Samo su smerale da je preplaše kako bi možda istresle nešto iz nje. Nije ih se plašila. Pa, ne mnogo. Bila je besna kao ris.
„Kada je bio dečak", reče ona pažljivo, „prihvatao je kažnjavanje bez ikakvog protivljenja ako je smatrao da je zasluženo, ali ako nije, borio se protiv toga do poslednjeg trenutka.“
Delana frknu. „To si govorila svima koji su bili voljni da te slušaju. Nešto drugo. Brzo!“
„Možete ga navoditi, ili ubediti, ali ga ne možete pogurati. Ukopa se u mestu ako pomisli da ste...“
„I to.“ Sa šakama na širokim kukovima, Delana se sagnu i glava joj se nađe na visini Ninaevine. Ninaeva je gotovo poželela da se Nikola ponovo zapilji u nju. „Nešto što nisi pričala svakoj kuvarici i pralji u Salidaru.“
„Potrudi se, dete" reče Džanija i začudo ostade na tome.
Nastavile su da kopaju, uz Džanijine saosećajne podsticaje, dok je Delana svrdlala bez milosti, a Ninaeva im je rekla svaku sitnicu koje je mogla da se seti. Time nije zaslužila predah. Svaka sitnica je bila već toliko puta ispričana da je mogla da je prepozna po ukusu. Kao što je Delana ljubazno ukazala. Pa, ne baš tako ljubazno. Kada je Ninaeva uspela da srkne malo čaja, ukus mu je bio užegao, i toliko sladak da joj se jezik umalo nije uvio. Džanija je očigledno zaista verovala da mlade žene vole mnogo meda. Jutro je prolazilo sporo. Veoma sporo.
„Ništa ovako nećemo postići", reče Delana najzad, zapiljivši se u Ninaevu kao da je ona kriva za to.
„Smem li onda poći?“ upita Ninaeva umorno. Svaka kap znoja koji ju je natapao kao da je bila isceđena iz nje. Osećala se mlitavo. Isto tako, želela je da išamara ta hladna lica Aes Sedai.
