Delana i Džanija se zgledaše. Siva slegnu ramenima i priđe ormariću po još jednu šolju čaja. „Naravno da smeš“, reče Džanija: „Znam da ti je ovo sigurno teško palo, ali zaista nam je potrebno da poznajemo Randa al’Tora bolje nego što on poznaje sebe, ako mislimo da donesemo najbolju moguću odluku. Inače se sve može izmetnuti u propast. O, da. Dobro si se ponela, dete. Ali opet, ništa manje nisam ni očekivala od tebe. Ko god uspe da dođe do takvih otkrića, sa takvom falinkom... ma, od tebe očekujem samo ono najbolje. I kad samo pomislim...“
Potrajalo je poprilično dok nije zaćutala i dopustila Ninaevi da se otetura napolje. I ona se oteturala, na klecavim kolenima. Svi pričaju o njoj. Naravno da je tako. Trebalo je da posluša Elejnu i da počne njoj da prepušta ta takozvana otkrića. Mogedijen je bila u pravu. Pre ili kasnije počeće da ispituju kako joj to polazi za rukom. Zato moraju doneti najbolju odluku, kako bi izbegle propast. Nije imala pojma šta smeraju u vezi s Random.
Jedan pogled prema suncu, gotovo u zenitu, bio joj je dovoljan da shvati kako je zakasnila na sastanak sa Teodrin. Sada makar ima dobro opravdanje za to.
Teodrinina kuća – u kojoj je bila ona sa još dvadesetak drugih žena – nalazila se iza Male kule. Ninaeva je usporila kada je stigla do bivše krčme. Po gomili Zaštitnika ispred nje, u blizini Gareta Brina, videlo se da je sastanak još u toku. Ostatak gneva omogućio joj je da primeti zaštitu, tesnu spljoštenu kupolu mahom od Vatre i Vazduha, sa pomalo Vode, koja je pred njenim očima treperila iznad čitave građevine, sa čvorom koji ju je razdražujuće držao. Kada bi dotakla taj čvor, mogla bi isto tako i da sopstvenu kožu ponudi na štavljenje; na krcatoj ulici bilo je dosta Aes Sedai. Tu i tamo, poneki Zaštitnik bi se prošetao kroz treperenje, nevidljiv za njih, dok bi se jedna grupa razdvajala, a druga okupljala. Bila je to ista ona zaštita kroz koju Elejna nije mogla da prodre. Štit od prisluškivanja. Primenom Moći.
Teodrinina kuća nalazila se stotinjak koraka dalje niz ulicu, ali Ninaeva je skrenula u dvorište kraj kuće prekrivene krovinom, tik iza bivše krčme. Oko malenog zemljišta iza kuće obraslog svelim korovom pružala se rasklimatana drvena ograda, ali tuje bila kapija, obešena o jednoj bezmalo sasvim zarđaloj šarki. Ubistveno je zacvilela kada je Ninaeva pomerila kapiju. Žurno se obazrela – nigde nikog ni na jednom prozoru; niko je sa ulice nije mogao videti – prikupila suknje i šmugnula kroz usko sokače koje je na kraju prolazilo kraj njene i Elejnine zajedničke sobe.
Na trenutak je oklevala i brisala znojave dlanove o haljinu, prisečajuči se onog što je Birgita rekla. Znala je da je u srcu kukavica i mrzela je tu činjenicu. Nekada je sebe smatrala hrabrom. Ne junakinjom poput Birgite, ali sasvim hrabrom. Svet joj je pokazao da nije takva. I sama pomisao na to šta bi joj sestre uradile kad bi je uhvatile nagonila ju je da poželi da se okrene i potrči kod Teodrin. Izgledi da zaista pronađe prozor prostorije u kojoj su bile sestre bili su sve manji. Nemoguče mali.
Trudeći se da malo ovlaži suva usta – kako joj mogu biti tako suva kad je sva mokra? – prikrala se bliže. Poželela je da jednog dana sazna kako to izgleda biti hrabar, poput Birgite ili Elejne, umesto biti kukavica.
Zaštita je nije zapeckala kada je kročila kroz nju. Uopšte je nije osetila. Znala je da neće. Dodir joj nije mogao smetati, ali ona se pripila iz grubi kameni zid. Puzavice prilepljene uz pukotine očešale su je po licu.
Polako se prikrala najbližem prozorskom oknu – i tada se umalo nije okrenula i pobegla. Bilo je čvrsto zatvoreno, ali bez stakla, a zamenilo ga je nauljeno platno, koje je propuštalo svetlost unutra, ali joj svakako nije omogućavalo da bilo šta vidi. Ili čuje; u najmanju ruku, ako je s druge strane ikoga bilo, nije se čuo nikakav zvuk. Duboko udahnuvši, prikrala se sledečem prozoru. Jedno okno je i tu bilo zamenjeno, ali kroz drugo se video pohabani, nekada ukrašeni sto sa papirima i mastionicama, nekoliko stolica i inače prazna soba.
Promrmljavši kletvu koju je čula od Elejne – ta devojka ih je imala neverovatno mnogo na zalihama – opipala je grubi kamen i krenula dalje. Treći prozor bio je otvoren. Stisnula je nos uz njega. I trgla se natrag. Nije zaista verovala da će išta videti, ali Tarna je bila tamo. Ne sa predstavnicama, već sa Šerijam, Mirelom i ostalima. Da joj srce nije tako jako tuklo, čula bi mrmljanje njihovih glasova i pre nego što je pogledala.
Kleknuvši, ona se primače što je mogla bliže oknu, a da je ne vide iznutra. Donja strana prozora očešala ju je po glavi.
„...sigurne da je to poruka koju želite da odnesem natrag?“ Taj čelični glas morao je biti Tarnin. „Tražite još vremena za razmišljanje? O čemu tu pa ima da se razmišlja?“
„Dvorana..." zausti Šerijam.
„Dvorana", podrugnu se izaslanica Kule. „Nemojte da mislite da ne vidim u čijm rukama je moć. Takozvana
