Ninaeva je očekivala Elejnin povratak i kada je prošlo dobrih pola sata bez nje, izašla je u lov, najpre dugim koracima po prašnjavim ulicama, uzduž i popreko, zatim trkom, zastajkujući da se popne na kola, uzvere uz prevrnuto bure ili kameni doksat, virne iznad glava gomile. Sunce se spustilo tako da nije ni punim obimom sijalo iznad krošanja kad se ona vratila u sobu, mrmljajući sebi u bradu. I tamo zatekla Elejnu, koja je očigledno i sama upravo stigla.
„Pa gde si ti bila? Mislila sam da te je Tarna možda negde vezala!“
„Išla sam da uzmem ovo od Sijuan.“ Elejna otvori šaku. Na dlanu su joj bila dva izuvijana kamena prstena.
„Je li jedan od njih pravi? Dobro si smislila da ih uzmeš, ali trebalo je da pokušaš da dođeš do pravog.“
„Ništa me nije nateralo da se predomislim, Ninaeva. I dalje mislim da treba da ostanemo.“
„Tarna...
„Samo me je ubedila u to. Ako odemo, Šerijam i Dvorana će umesto Randa izabrati da Kula ponovo bude celovita. Jednostavno znam to.“ Ona spusti Ninaevi ruke ramena, pa i sama Ninaeva dopusti da je posedne na krevet. Elejna sede preko puta i napregnuto se nagnu napred. „Sećaš se šta si mi rekla o tome da primenim potrebu kako bih našla nešto u Tel’aran’riodu? Nama je potreban način da ubedimo Dvoranu da ne ode Elaidi.“
„Kako? Šta ako Logan nije dovoljno...“
„Znaćemo šta je to kada ga pronađemo" reče Elejna odlučno.
Ninaeva se odsutno poigravala pletenicom debelom kao ruka. „Hoćeš li pristati da odemo ako ne pronađemo ništa? Ne volim mnogo pomisao na to da sedim ovde sve dok ne odluče da nas stave pod stražu.“
„Pristaću pod uslovom da ti pristaneš ako pronađemo nešto korisno. Ninaeva, koliko god želim da ga vidim, ovde možemo učiniti više dobrog.“
Ninaeva je oklevala pre nego što je konačno promrmljala. „Pristajem.“ To joj je izgledalo kao nešto sigurno. Pošto nisu imale pojma za čim to tragaju, nije mogla da zamisli da će išta pronaći.
Ako se dotad činilo da dan prolazi sporo, sada je počeo da puzi. Stale su u red pred jednom kuhinjom da sačekaju na sledovanja režnjeva šunke, repe i graška. Činilo se da sunce satima sedi na krošnjama. Većina je u Salidaru išla na spavanje o zalasku sunca, ali na prozorima se pojavilo nekoliko svetiljki, naročito u najvećoj građevini. Dvorana je večeras priredila Tarni gozbu. Iz bivše krčme povremeno bi doprlo malo muzike sa harfe; Aes Sedai su pronašle nekakvog svirača među vojnicima, obrijale ga i strpale u nešto nalik na livreju. Ljudi koji su prolazili kraj krčme upućivali su joj brze poglede pre nego što bi pohitali dalje ili su je tako upadljivo ignorisali da su se bukvalno tresli od tog truda. Garet Brin je još jednom bio izuzetak. On je svoj obrok jeo smešten na drvenu kutiju nasred ulice; ko god je iz Dvorane pogledao kroz prozor morao je da ga opazi. Sporo, strašno sporo, sunce je klizilo za drveće. Mrak je došao naglo, takoreći bez sutona, i ulice su se ispraznile. Sviračeva melodija je ponovo započela. Garet Brin je i dalje sedeo na svojoj kutiji, na ivici kruga svetlosti koja je dopirala iz Dvorane gde se održavao prijem. Ninaeva zavrte glavom; nije znala je li ovaj vredan divljenja ili budala. Pomalo i jedno i drugo, pretpostavljala je.
Tek kada se našla u postelji sa pegavim kamenim ter’angrealom o uzici oko vrata i sa Lanovim teškim zlatnim pečatnim prstenom, pored utrnute sveče, setila se Teodrininih uputstava. Pa, sadje za to prekasno. Teodrin ionako nikad neće saznati je li ona spavala ili nije. I
Zvuk Elejninog disanja je usporio, Ninaeva se ušuškala u maleni jastuk s uzdahom i...
...shvatila da stoji u dno svoje prazne postelje, zagledana u magličastu Elejnu u nestvarnom svetlu noći Tel’aran’rioda. Tu nije bilo nikoga da ih vidi. Možda je u blizini Šerijam ili neko iz njene klike, ili Sijuan ili Leana. Istina, njih dve su imale prava da posete Svet snova, ali u večerašnjoj potrazi niti jedna nije želela da odgovara na pitanja. Elejna je očigledno na to gledala kao na naznaku; svesno ili ne, odenula se kao Birgita, u zeleni kaput i bele čakšire. Trepnula je na srebrni luk koji je držala u ruci i ovaj je iščeznuo zajedno sa tobolcem.
