Ninaeva spusti ruku na poklopac – šarke će se otvoriti bez zastoja – i podiže ga. Nije se čuo čak ni nagoveštaj škripe. Unutra su, povrh gomile predmeta umotanih u platno i nečeg što je ličilo na otpatke iz nečijeg ormana sa starom odećom i iz nekoliko kuhinja, ležala dva veoma zarđala mača i jednako smeđ grudni oklop sa projedenom rupom.
Elejna opipa mali čajnik sa slomljenim grlićem. „Ne nedelje, ali u svakom slučaju, ostatak noći.“
„Još jednom?" predloži Ninaeva. „Ne može da škodi.“ Elejna slegnu ramenima. Zatvorene oči. Potreba.
Ninaeva posegnu i ruka joj se spusti na nešto tvrdo i zaobljeno, prekriveno platnom u raspadanju. Kad je otvorila oči, Elejnina ruka bila je kraj njene. Osmeh je mlađoj ženi bezmalo pocepao lice na dva dela.
Nije im bilo lako da to izvade. Nije bilo malo, a morale su da pomere dronjave kapute, ulubljene posude, zamotuljke koji su se krunili i otkrivali figurice, izrezbarene životinje i slično đubre. Kada su to izvadile – široki, pljosnati disk umotan u trulu tkaninu, morale su da ga pridrže između sebe. Kada su skinule tkaninu, ispostavilo se da je to plitka činija od debelog kristala, prečnika više od dve stope, duboko izbrušena u nešto nalik na uskovitlane oblake.
„Ninaeva", reče Elejna polako, „mislim da je ovo...“
Ninaeva se trže i umalo ne ispusti svoju stranu činije kada je ova najednom poprimila bledu vodenoplavu boju i kad su se izrezbareni oblaci malo pomerili. Za otkucaj srca kasnije, kristal je ponovo bio providan, izrezbareni oblaci nepomični. Samo što je ona bila sigurna da oblaci nisu kao pre.
„Jeste", uskliknu Elejna. „To jeste ter’angreal. I opkladila bih se u bilo šta da ima nekakve veze s vremenskim prilikama. Ali nisam još dovoljno jaka da ga sama upotrebim.“
Ninaeva proguta knedlu i pokuša da umiri lupanje srca. „Ne čini to! Zar ne shvataš da bi mogla da se umiriš petljanjem po ter’angrealu čije dejstvo ne poznaješ?“
Budalasta devojka je bila toliko drska da se iznenađeno zagleda u nju. „To jeste ono po šta smo došle, Ninaeva. I zar misliš da postoji
Ninaeva šmrknu. To što je žena bila u pravu nije značilo da ne treba da je upozori. „Ne kažem ja da ne bi bilo divno kad bi ovo moglo nekako da popravi vremenske prilike – bilo bi – ali ne vidim kako to može biti ono što nam treba. Ovo neće Dvoranu okrenuti ni ovako ni onako u odnosu na Randa.“
„’Ono što ti treba nije uvek i ono što želiš’,“ navede Elejna. „Lini je to govorila kad nije htela da me pusti da jašem ili da se penjem na drvo, ali možda u ovom slučaju može da se primeni.“
Ninaeva ponovo šmrknu. Možda i jeste tako, ali ona je sada želela ono što je želela. Zar je bilo previše da to i traži?
Činija im iščeznu u rukama i sad na Elejnu dođe red da se trgne, mrmljajući kako se nikada neće navići na to. I škrinja je bila zatvorena.
„Ninaeva, kada sam usmerila u činiju, osetila sam... Ninaeva, ovo nije jedini ter’angreal ovde. Mislim da ovde ima i angreala, možda čak i ter’angreala.“
„Ovde?", reče Ninaeva s nevericom, zagledajući pretrpani sobičak. Ali ako je tu jedan, zašto ne bi bilo i dva? Ili deset, stotinu? „Tako ti Svetlosti, ne usmeravaj ponovo! Šta ako slučajno pokreneš neki od njih? Mogla bi da se umiriš...“
„Znam šta radim, Ninaeva. Zaista znam. Sledeće što treba da uradimo jeste da ustanovimo gde se ova soba tačno nalazi.“
Ispostavilo se da to nije lak zadatak. Iako se činilo da su šarke sasvim zarđale, vrata nisu bila kočnica, ne u Tel’aran’riodu. Nevolje su počinjale posle toga. U tamnom uskom hodniku napolju bio je samo jedan mali prozor na kraju, a i kroz njega se nije videlo ništa do belog omalterisanog zida. Nije im vredeo ni silazak niz skučeno kameno stepenište. Ulica napolju mogla je biti prva koju su ugledali u ovoj četvrti grada, gde god pa to bilo, i sve su zgrade bile toliko slične da se ni po čemu nisu mogle razlikovati. Na malenim radnjama duž ulice nije bilo tabli, a jedino što je obeležavalo gostionice bila su plavo obojena vrata. Izgleda da su crvena označavala kafane.
Ninaeva se udaljila u potrazi za nekim obeležjem, za nečim što bi moglo da ukaže na to gde se nalaze. Za nečim što bi im reklo koji je to grad. Svaka ulica do koje je došla ličila je na prethodnu, ali ubrzo je pronašla most od običnog kamena, za razliku od drugih koje je videla, i bez kipova. Sa središta luka video se samo kanal koji se spajao sa drugima u oba smera, još mostova i još zgrada sa kojih je otpadao beli malter.
Ona najednom shvati da je sama. „Elejna.“ Tišina, samo odjek njenog glasa. „Elejna? Elejna!“
Zlatokosa žena pojavi se iza ugla blizu podnožja mosta. „A, tu si“, reče Elejna. „U poređenju s ovim gradom i zečja jazbina izgleda dobro zamišljena. Okrenula sam glavu na trenutak i više te nije bilo. Jesi li išta pronašla?“
„Ništa.“ Ninaeva ponovo nakratko pogleda kanal pre nego što se pridružila Elejni. „Ništa korisno.“
