Gospodar haosa полностью

Ninaeva kratko cimnu kiku. Ako ovde zaista ima nečeg što bi mogle da upotrebe – moralo je biti tako, osim ako Mudre nisu slagale – onda mora da postoji i način da se do toga dođe u svetu jave. Angreali i slični predmeti nisu bili strogo čuvani; kada je ona bila u Kuli, obično im je jedina zaštita bila brava i jedna polaznica. Vrata su ovde bila od jakih dasaka sa teškom crnom gvozdenom bravom. Nije bilo nikakve sumnje da je zaključana, ali ona ju je otključala u mislima i gurnula.

Vrata su se otvorila u stražarsku prostoriju. Duž jednog zida stajale su uske postelje naredane jedna povrh druge, a helebarde u soškama stajale su duž drugog. Iza teškog, pohabanog stola okruženog stolicama bez naslona bila su još jedna vrata, okovana gvožđem, sa ugrađenom malom rešetkom.

Kada se okrenula Elejni, odjednom je shvatila da su vrata ponovo zatvorena. „Ako ne možemo ovde doći do onoga što nam je potrebno, možda možemo na nekom drugom mestu. Mislim, možda će i nešto drugo poslužiti. Sad u najmanju ruku imamo naznaku. Mislim da su ovo ter’angreali koje niko još nije naučio da koristi. To je jedini razlog zbog kojeg bi ih ovako čuvali. Moglo bi čak biti opasno usmeravati blizu njih.“

Elejna je pogleda kiselo. „Ali ako ponovo pokušamo, neće li nas to naprosto vratiti ovamo? Osim ako... Osim ako ti Mudre nisu rekle kako da isključiš neko mesto iz pretrage.“

Nisu – nisu one bile naročito voljne da joj kažu bilo šta – ali na mestu gde možeš da otključaš bravu mislima, sve bi trebalo da bude moguće. „To je upravo ono što činimo. Shvatamo da ono što nam je potrebno nije u Tar Valonu.“ Namrštivši se na police, ona nadoda: „A kladila bih se da je to upravo ter’angreal koji niko ne ume da koristi.“ Mada nije mogla da zamisli na koji način bi to moglo da ubedi Dvoranu da podrži Randa.

„Treba nam ter’angreal koji nije u Tar Valonu" reče Elejna kao da sama sebe ubeđuje u to. „U redu onda. Idemo dalje.“

Ona pruži ruke i trenutak kasnije Ninaeva ih uze. Ninaeva nije bila sigurna u to kako je ona zatražila da nastave. Želela je da napusti Salidar, a ne da iznađe razloge da ostane u njemu. Ali ako bi to obezbedilo da salidarske Aes Sedai podrže Randa...

Potreba. Ter’angreal. Koji nije u Tar Valonu. Potreba.

Premeštanje.

Gde god da su se našle, grad u svetlu zore nije bio Tar Valon. Ni dvadeset koraka od njih, široka popločana ulica prelazila je u beli kameni most sa kipovima s obe strane, izvijen preko kanala kamenih ivica. Na drugu stranu, pedeset koraka dalje, bio je još jedan. Posvuda su se uzdizale vitke kule sa prstenastim balkonima, kao koplja zarivena u okrugle režnjeve kitnjastih slatkiša. Sve su zgrade bile bele, vrata i prozori visoki zašiljeni lukovi, ponegde dvostruki i trostruki. Na većim građevinama, dugački balkoni od kovanog gvožđa obojenog u belo, sa zamršenim zastorima od kovanog gvožđa kako bi stanari tamo ostali skriveni, gledali su na ulice i kanale, a bele kupole opasane skerletnim ili zlatnim prstenovima uzdizale su se do vrhova šiljatih poput kula.

Potreba. Premeštanje.

Mogao je to biti i neki drugi grad. Ulica je bila uska i neravnomerno kaldrmisana, oivičena s obe strane četvorospratnicama i petospratnicama sa kojih se beli malter ljuštio na mnogim mestima tako da se ispod videla cigla. Tu nije bilo balkona. Unaokolo su letele muve i bilo je teško ustanoviti da li je još zora s obzirom na senke po tlu.

Zgledale su se. Bilo je malo verovatno da će tu naći terangreal, ali otišle su predaleko da bi sada stale. Potreba.

Premeštanje.

Ninaeva kinu pre nego što je stigla da otvori oči, pa kinu ponovo kada ih je otvorila. Svaki pokret njenih stopala dizao je oblake prašine. Ovo skladište nije bilo ni nalik onome u Kuli. Mala prostorija bila je puna škrinja, sanduka i bačvi, nagomilanih zbrda-zdola jedna povrh druge, tako da je između njih jedva bilo prolaza, a sve je prekrivao debeli sloj prašine. Ninaeva je kinula toliko jako da je pomislila da će iskočiti iz cipela – a prašina je nestala. Potpuno. Elejna se samozadovoljno osmehivala. Ninaeva nije rekla ništa, samo je u mislima čvrsto držala sobu bez prašine. Trebalo je da se seti toga.

Pogledavši krš i lom, ona uzdahnu. Soba nije bila nimalo veća od one u kojoj su njihova tela ležala u Salidaru, ali pretraga kroz sve to... „Trebaće nam nedelje za ovo.“

„Možemo pokušati ponovo. Makar da vidimo koje stvari treba da pregledamo.“ Elejnin glas je izražavao jednako veliku sumnju.

Opet, bio je to sasvim dobar predlog, kao i svaki drugi. Ninaeva zatvori oči i ponovo oseti premeštanje.

Kada je opet pogledala, stajala je na kraju prolaza dalje od vrata, okrenuta prema četvrtastoj drvenoj škrinji višoj od njenog struka. Gvozdene trake izgledale su sasvim zarđalo, a sama škrinja kao da je proteklih dvadeset godina provela pod udarcima maljeva. Ninaeva nije mogla da zamisli neprikladnije spremište za nešto korisno, pogotovo za ter’angreal. Ali Elejna je stajala kraj nje i zurila pravo u istu škrinju.