Ninaeva je pogledala sopstvenu odeću i uzdahnula. Plava svilena balska haljina sa zlatnim cvetovima izvezenim oko dubokog izreza i isprepletanim linijama duž suknje do poda. Osećala je satenske plesne cipelice na nogama. Nije zaista bilo važno šta nosiš u Tel’aran’riodu, ali šta li je to moglo da je obuzme pa da izabere baš to? „Shvataš da ovo možda neće uspeti", reče ona, presvukavši se u dobru, običnu vunenu dvorečansku odeću i izdržljive cipele. Elejna nije imala nikakvog prava da se tako osmehuje. Srebrni luk. Ha! „Trebalo bi da imamo makar nekakvu predstavu o tome šta tražimo, nešto o tome.“ „Ovo će morati da bude dovoljno, Ninaeva. Po tvojim rečima, Mudre su rekle da je potreba ključ, što jača to bolje, a nama je nešto svakako potrebno, inače će pomoć koju smo obećale Randu iščeznuti i preostaće samo ono što je Elaida voljna da pruži. Neću dozvoliti da do toga dođe, Ninaeva. Neću.“ „Polako, de. Neću ni ja, ako išta možemo da uradimo u vezi s tim. Bolje da počnemo s ovim.“ Uhvativši Elejnu pod ruku, Ninaeva zatvori oči. Potreba. Nadala se da neki deo njenog bića ima predstavu o torne šta je potrebno. Možda se ništa neče dogoditi. Potreba. Najednom kao da je sve skliznulo oko nje; osetila je kako se Tel’aran’riod trese i ruši.
Smesta je otvorila oči. Svaki korak pri koriščenju potrebe preduzima se naslepo, iz nužde, i dok te svaki takav korak vodi bliže onome što tražiš, isto tako može da te dovede do jame pune otrovnica, ili lava kraj plena, uznemirenog dovoljno da ti odgrize nogu.
Nije bilo nikakvih lavova, ali je ono što je ugledala bilo uznemirujuće. Obrela se usred bela dana, ali to joj nije smetalo; ovde vreme protiče drugačije. Ona i Elejna držale su se za ruke na popločanoj ulici, okružene građevinama od cigle i kamena. Doterani karniži i frizovi ukrašavali su kuće i radnje. Krovove sa crepovima krasile su kupole, a kameni ili drveni mostovi izvijali su se preko ulice, ponegde i na visini dvospratnica. U uglovima su se gomilale hrpe đubreta, stare odeće i slomljenog nameštaja, a okolo je trčkaralo mnoštvo pacova i povremeno zastajkivalo da ih neustrašivo izaziva. Ljudi koji su sebe dosanjali na rub Tel’aran’rioda načas bi se pojavili i odmah nestali. Neki čovek pao je s krikom s jednog mosta i iščeznuo pre nego što je udario o kaldrmu. Žena koja je zavijala u iscepanoj haljini pretrčala je desetak koraka prema njima pre nego što je i sama nestala. Prekinuti krici i povici odjekivali su ulicama, a ponekad i grubi smeh sa luđačkim prizvukom.
„Ne dopada mi se ovo“, reče Elejna zabrinutim glasom.
U daljini se iznad grada uzdizao veliki obelisk beo kao kost, nadvisivši nadaleko druge tornjeve među kojima su mnogi bili povezani mostovima, mnogo višim od onih u blizini. Nalazile su se u Tar Valonu, u delu gde je Ninaeva prošli put načas ugledala Leanu. Leana nije bila naročito predusretljiva u vezi s onim što je radila; rekla je s osmehom da uveličava strahopoštovanje i legendu o tajanstvenim Aes Sedai.
„Nije važno“, reče Ninaeva odlučno. „Niko u Tar Valonu čak i ne zna za Svet snova. Nećemo ni na koga naleteti.“ Želudac joj se prevrnuo kad se niotkuda pojavio muškarac krvavog lica i zateturao prema njima. Nije imao ruke, već samo patrljke iz kojih je brizgala krv.
„Nisam na to mislila", promrmlja Elejna.
„Hajdemo dalje.“ Ninaeva zatvori oči. Potreba.
Bile su u Kuli, u jednom hodniku s tapiserijama na zidovima. Najednom se samo tri koraka dalje pojavi neka bucmasta devojka odevena kao polaznica, razrogačivši krupne oči kad ih je ugledala. „Molim vas“, zacvile ona. „Molim vas?“ Pa nestade.
Elejna iznenada zasopta: „Egvena!“
Ninaeva se okrenu u mestu, ali prolaz je bio prazan.
„Videla sam je“, tvrdila je Elejna. „Znam da jesam!“
„Pretpostavljam da ona može da dotakne Tel’aran’riod u običnom snu kao i svako drugi“, reče joj Ninaeva. „Nastavimo s onim zbog čega smo došle ovamo “ Nelagodnost koju je osećala sve se više pojačavala. Ponovo su se uhvatile ruku pod ruku. Potreba.
To nije bilo obično skladište. Duž zidova su se pružale police i obrazovale dva kratka reda, uredno popunjene kutijama različitih veličina i oblika, od običnog drveta, sa duborezom ili lakiranih, sa predmetima umotanim u platno, malim kipovima i figurama i neobičnim oblicima koji su izgledali kao da su od metala ili stakla, kristala, kamena ili gleđosanog porcelana. Ninaevi nije bilo potrebno ništa više od toga da bi znala kako to moraju biti predmeti Jedne moči, najverovatnije ter’angreali, možda pokoji angreal i sa’angreal. Tako raznovrsna zbirka, tako uredno uskladištena, nije u Kuli mogla sadržati ništa drugo.
„Ne verujem da ovde ima smisla zalaziti dalje“ reče Elejna odsutno. „Ne znam kako bismo išta mogle odavde da uzmemo.“
