„Makar možemo biti sigurne gde se nalazimo. U Ebou Daru. Mora da smo tu.“ Elejnin kaputić i široke čakšire pretvorili su se u zelenu svilenu haljinu sa čipkom koja joj je visila preko šaka, visokim bogato vezenim okovratnikom i uskim izrezom dovoljno dubokim da joj se vidi poprilično od poprsja. „Ne pada mi na pamet nijedan drugi grad sa toliko kanala osim Ilijana, a ovo svakako nije Ilijan.“
„Nadam se da nije“ reče Ninaeva jedva čujno. Nikad joj nije palo na pamet da bi slepa potraga mogla da ih dovede u Samaelovu jazbinu. Shvatila je da se i njena haljina promenila u tamnoplavu svilu pogodnu za putovanje, sa sve platnenim putnim ogrtačem. Ona ukloni plašt, ali zadrža ostalo.
„Dopao bi ti se Ebou Dar, Ninaeva. Mudre žene Ebou Dara znaju o bilju više od svih. Mogu sve da izleče. Moraju, zato što se u Ebou Daru održavaju dvoboji čim neko kine, bili posredi plemiči ili puk, muškarci ili žene.“ Elejna se nasmeja. „Tom kaže da je tamo bilo leoparda, ali su otišli odatle jer su shvatili da im je život sa Eboudarcima preopasan.“
„Sve je to jako lepo“, reče joj Ninaeva, „ali što se mene tiče, mogu slobodno da se međusobno poubijaju. Elejna, mogle smo isto tako i da sklonimo prstenove i prosto zaspimo. Ja ne bih umela da pronađem put natrag do te sobe, sve i da me tamo čeka šal. Kad bi samo postojao neki način da napravimo mapu...“ Ona iskrivi lice. Isto tako je mogla da zatraži krila u svetu jave; kad bi mogle da sačine mapu Tel’aran’rioda, mogle bi isto tako i da uzmu činiju.
„Onda ćemo morati da dođemo u Ebou Dar i počnemo da tragamo", reče Elejna odlučno. „U stvarnom svetu. Makar znamo u kom
Ninaeva se ozari. Ebou Dar se nalazio samo nekoliko stotina milja niz Eldar od Salidara. „To ti je vrlo dobro zapažanje. A i odvešće nas daleko pre nego što nam se sve ne sruči na glave.“
„Stvarno, Ninaeva. Zar ti je i dalje to najvažnije?“
„To je značajna stvar. Možeš li se setiti još nečeg što, bismo ovde uradile?“ Elejna odmahnu glavom. „Onda možemo i da se vratimo. Volela bih da noćas malo odspavam.“ Nije se moglo ustanoviti koliko je vremena prošlo u svetu jave tokom boravka u Tel’aran’riodu; ponekad je sat tamo bio i sat ovde, a ponekad i dan ili više. Na svu sreću, činilo se da to ne deluje u suprotnom smeru, ili makar ne u velikoj meri, inače bi čovek mogao da umre od gladi u snu.
Ninaeva istupi iz sna...
...i oči joj se širom otvoriše, zagledane u jastuk jednako mokar od znoja kao i ona. Kroz otvoreni prozor nije dopirao ni dašak vetra. Tišina je prekrila Salidar, a najglasniji zvuk bili su tanušni krici noćnih čaplji. Ona se uspravi, razveza uzicu oko vrata i skinu izuvijani kameni prsten, zastavši na trenutak da opipa prstima Lanov debeli zlatni prsten. Elejna se promeškolji, a onda sede zevnuvši i usmeri da upali patrljak sveće.
„Misliš da će iole vredeti?“, upita Ninaeva tiho.
„Ne znam.“ Elejna zaćuta kako bi pokrila zev šakom. Kako je toj ženi uspevalo da izgleda lepa dok zeva, raščupana i sa crvenim tragovima jastuka na obrazu? Bila je to tajna koju je trebalo da istraže Aes Sedai. „Znam samo da bi ta činija trebalo da bude u stanju da učini nešto u vezi s vremenskim prilikama. Znam da se zaliha ter’angreala i angreala mora dovesti u prave ruke. Naša je dužnost da ih predamo Dvorani. Ili makar Šerijam. Znam da ću, ukoliko ih to ne natera da podrže Randa, nastaviti da tragam sve dok ne nađem nešto pogodno za to. I znam da mi se spava. Možemo li pričati o ovome ujutro?“ Ne sačekavši odgovor, ona utrnu sveću, sklupča se ponovo i poče da diše duboko i sporo, usnula čim joj je glava dotakla jastuk.
Ninaeva se ponovo protegnu, zureći u tavanicu kroz mrak. Bar će ubrzo krenuti put Ebou Dara. Možda već sutra. Za dan-dva, najkasnije, kad se pripreme za putovanje i zaustave rečnu lađu u prolazu. Makar...
Najednom se seti Teodrin. Ako im bude trebalo dva dana da se pripreme, Teodrin će tražiti da je dvaput poseti, bez ikakve sumnje. A očekivala je da Ninaeva noćas ne spava. Nije bilo nikakvog načina da zna, ali...
Uzdahnuvši duboko, ona ustade iz postelje. Nije imala mnogo prostora za šetkanje, ali iskoristila ga je sasvim, sve razjarenija i razjarenija. Htela je samo da pobegne. Rekla je da ne ume baš dobro da se predaje, ali možda se sve bolje snalazi u bežanju. Bilo bi tako divno da usmerava kad god to poželi. Nije ni primetila suze koje su joj potekle licem.
Kada je ugledala Ninaevu i Elejnu, Egvena nije istupila iz sna; iskočila je. I to ne natrag u svoje usnulo telo u Kairhijen – noč je tek pala – već u ogromno crno prostranstvo ispunjeno svetlucavim tačkicama, daleko brojnijim od zvezda na najvedrijem nebu, ostrim i razaznatljivim dokle god je pogled sezao. To jest, moglo bi se govoriti o pogledu da je imala oči kojima je tu mogla da gleda. Bezoblična, lebdela je u beskraju između Tel’aran’rioda i sveta jave, u uskom procepu između sna i stvarnosti.
