U Kovindinim dubokim plavim očima razdražljivost buknu pa zgasnu, skrivena iza gai’šainske maske poslušnog prihvatanja. Zakleta da krotko sluša i ne dira oružje godinu i jedan dan, gai’šainka je prihvatala sve što se dogodi, bila to gruba reč, udarac, pa čak po svemu sudeći i nož zariven u srce. Mada je za Aijela ubistvo gai’šaina bilo kao ubistvo deteta. Tu nije bilo nikakvog izgovora; počinioca je morao da ubije njegov rođeni brat ili sestra. Opet, bila je to maska, Egvena je bila sigurna u to. Gai’šaini su se uporno držali toga, ali i dalje su bili Aijeli, a Egvena nije mogla da zamisli manje krotke ljude. To je važilo čak i za one poput Kovinde, koji su odbijali da skinu belo pošto izdrže svoju godinu i dan. Njeno odbijanje bilo je čin tvrdoglave gordosti i prkosa, kao kad bi neki muškarac odbio da ustukne ispred deset neprijatelja. Aijele je đi’e’toh umeo da dovede u takve zamršene situacije.
To je bio jedan razlog zbog kojeg se Egvena trudila da pazi kako razgovara sa gai’šainima, naročito s onima poput Kovinde. Nisu imale nikakav način da joj se suprotstave a da ne prekrše sve u šta veruju. S druge strane, Kovinda je bila Devica koplja, i biće to ponovo ako ikada uspeju da je ubede da skine tu odoru. Ako se zanemari Moć, ona bi verovatno mogla Egvenu da veže u čvor dok istovremeno oštri koplje.
„Ne želim da doručkujem", reče joj Egvena. „Samo idi i ostavi me da spavam.“
„Bez doručka?", reče Amis i njene ogrlice i narukvice od slonovače, srebra i zlata zazveckaše dok se saginjala da uđe u šator. Nije imala prstenje na rukama – Aijeli to nisu nosili – ali je na sebi imala drugog nakita dovoljno za tri žene i još malo preko toga. „Mislila sam da ti se makar apetit u potpunosti oporavio.“
Bair i Melaina uđoše za njom, obe podjednako okićene. Njih tri su poticale iz različitih klanova, ali dok se većina drugih Mudrih koje su prešle preko Zmajevog zida držala blizu svojih septi, njihovi su šatori bili međusobno blizu. Smestile su se na svetle jastuke s kićankama udno postelje, podešavajući tamne šalove bez kojih Aijelke izgleda nikad nisu nikud išle. Ili makar one koje nisu bile Far Dareis Mai. Amis je bila belokosa kao i Bair, ali dok je Bairino lice bilo duboko izborano kao u neke bake, Amis je izgledala neobično mladoliko, možda usled suprotnosti između kose i lica. Rekla je da joj je kosa bila bezmalo isto tako svetla kad je ona bila mala.
Obično bi glavnu reč vodila Bair ili Amis, ali danas je Melaina, sunčane kose i zelenih očiju, progovorila prva. „Ako prestaneš da jedeš, nećeš moći da ozdraviš. Mislile smo da te pustimo da pođeš na sledeči sastanak s drugim Aes Sedai – svaki put pitaju kada ćeš doći...“
„I svaki put te mokrozemke prave budale od sebe", ubaci Amis zajedljivo. Ona nije bila ozlojeđena žena, ali činilo se da su je takvom činile Aes Sedai iz Salidara. Možda je samo posredi sastajanje s Aes Sedai. Po običaju, Mudre su ih izbegavale, naročito one Mudre koje su mogle da usmeravaju, kao Amis i Melaina. Osim toga, nisu bile zadovoljne time što su Aes Sedai zamenile Ninaevu i Elejnu na sastancima. Baš kao ni Egvena. Podozrevala je da su Mudre osetile da su ubedile njih dve u svu ozbiljnost Tel’aran’rioda. Po delićima onoga što je do sada čula o sastancima, Aes Sedai nisu bile ni najmanje zadivljene. Malo šta je moglo da zadivi Aes Sedai.
„Ali možda ćemo morati ponovo da razmislimo" nastavi Melaina mirno. Ona je pre svoje nedavne svadbe bila narogušena kao bodljikavi žbun, ali sada se činilo da malo toga može da poremeti njenu staloženost. „Ne smeš se vraćati u san dok ti telo u potpunosti ne povrati snagu.“
„Nešto mi čkiljiš", reče Bair zabrinutim, drhtavim glasom, koji je bio u skladu s njenim licem. Ipak, u mnogo čemu je ona bila najotpornija od sve tri. „Zar si loše spavala?“
„ A kako i ne bi?“, upita Amis namćorasto. „Pokušala sam da pogledam u njene snove triput prošle noći, i nisam pronašla ništa. Niko ne može dobro da spava ako ne sanja.“
Egveni se usta osušiše u otkucaju srca; jezik joj se zalepi za nepce. Moraće da provere i jedne noći kada se ne bude vratila u svoje telo za samo nekoliko sati.
Melaina se namršti. Ne na Egvenu; na Kovindu, koja je još klečala pognute glave. „Kraj mog šatora je hrpa peska" reče ona s nečim nalik na staru oštrinu. „Pretražićeš je zrno po zrno sve dok ne nađeš jedno crveno. Ako to nije ono koje tražim, moraćeš ponovo. Pođi sad.“ Kovinda se samo nakloni toliko da joj lice dodirnu živopisne ćilime, a onda pobeže napolje. Pogledavši u Egvenu, Melaina se prijatno osmehnu. „Izgledaš iznenađeno. Ako sama ne učini ono što treba, ja ću je naterati da odluči tako da uradi. Pošto tvrdi da mi i dalje služi, ja sam još za nju odgovorna.“
