Bairina dugačka kosa njihala se dok je ona odmahivala glavom. „Neće to delovati.“ Namestila je šal na koščatim ramenima. Egvena se preznojavala samo u spavaćici, a sunce još nije ni izašlo, ali Aijelke su navikle na daleko vrelije vreme. „Ja sam tukla Džurik i Beiru dok mi se ruka nije umorila, ali koliko god puta da im kažem da skinu belo, one se vrate u odoru pre sutona.“
„Ovo je gnusno", promrmlja Amis. „Otkad smo prešli mokrozemcima, čak četvrtina onih čije je vreme isteklo odbila je da se vrati u svoje septe. Izvrgavaju đi’e’toh u nešto što on ne znači.“
Za to je Rand bio kriv. On je svima otkrio ono što su ranije znali samo poglavari klanova i Mudre – da su nekada svi Aijeli odbijali da uzimaju oružje u ruke ili da čine nasilje. Sada su neki verovali da bi pravilno bilo da svi budu gai’šaini. Drugi su odbijali da prihvate Randa kao Kar’a’karna zbog toga, a svakog dana je poneko odlazio da se priključi Šaidoima u planinama na severu. Neki su jednostavno bacali oružje i nestajali; niko nije znao šta je bilo s njima. Zaposedalo ih je beznađe, tako su Aijeli to nazivali. Egveni je najčudnije bilo to što niko od Aijela za to nije krivio Randa, osim Šaidoa. Proročanstvo Ruideana govorilo je da će ih Kar’a’karn vratiti i uništiti ih. Činilo se da niko nije znao čemu će ih to vratiti, ali to da će ih nekako uništiti prihvatali su mirno kao Kovinda, koja je započela da izvršava unapred beznadežan zadatak.
U tom trenutku Egvena ne bi marila ni da je svaki Aijel u Kairhijenu odenuo belu odoru. Kad bi ove Mudre samo posumnjale u to čime se bavila... Drage volje bi prekopala
„Nemoj da si toliko uzdrmana”, zakikota se Bair. „Amis nije ljuta na sve mokrozemce, svakako ne na tebe, koja si postala kao kći među našim šatorima. Posredi je tvoja sestra, Aes Sedai. Ona po imenu Karlinja natuknula je da te možda držimo ovde protiv tvoje volje.“
„Natuknula?“ Amisine svetle obrve podigle su se gotovo do linije kose. „Ma žena je baš tako rekla!“
„I naučila da treba da drži jezik za zubima”, nasmeja se Bair, zaljuljavši se na skerletnom jastuku. „Kladim se da jeste. Kad smo ih ostavile, još je skičala i pokušavala da izbaci te crvene huktače iz haljine. Crveni huktač” poveri se ona Egveni, „oku jednog tupog mokrozemca prilično je nalik na crvenu guju, ali nije otrovan. Ipak, koprca se kad je u zatvorenom.“
Amis šmrknu. „Nestale bi da je pomislila da treba da nestanu. Ta žena ništa ne može da nauči. Aes Sedai kojima smo služile u Doba legendi nisu mogle biti tolike budale.“ Ali zvučala je razneženo.
Melaina je sasvim neskriveno grcala od smeha, a i Egvena je shvatila da se kikoće. Aijelski humor se uglavnom nije dao objasniti, ali ne i ovo. Srela se s Karlinjom samo triput, ali na sliku te krute, ledeno bahate žene koja poskakuje okolo i pokušava da izbaci zmije iz haljine – jedva se uzdržavala da ne prsne u smeh.
„Makar si dobro raspoložena", reče Melaina. „Bolovi u glavi nisu ti se vratili?“
„Glava mi je sasvim dobro" šlaga Egvena, a Bair klimnu.
„Dobro. Bile smo zabrinute zbog toga što su ti bolovi toliko uporni. Samo ako se još malo budeš uzdržavala od ulaska u snove, ne bi trebalo da ti se vračaju. Ne plaši se da će ti oni ikako naškoditi; telo koristi bol da nam saopšti ostalo.“
To umalo ne natera Egvenu da se ponovo nasmeje, mada ne zato što joj je bilo smešno. Aijeli su prenebregavali otvorene rane i slomljene kosti kada ne bi mogli baš u određenim trenucima njima da se bave. „Koliko dugo još moram ostati izvan?", upita ona. Mrzela je da ih laže, ali još više je mrzela da ne preduzima ništa. Prvih deset dana posle Lanfearinog napada na nju, čime god da je ova to izvela, bilo je veoma gadno; tada nije mogla ni da misli bez strahovite glavobolje. Kad joj je to pošlo za rukom, ono što je njena majka nazivala „nemirnim rukama dokolice" oteralo ju je u Tel’aran’riod iza leđa Mudrih. Ništa se nije moglo naučiti odmaranjem. „Sledeči sastanak, rekoste?“
„Možda", odgovori Melaina slegnuvši ramenima. „Videćemo. Ali moraš jesti. Ako si izgubila želju za hranom, nije u redu nešto za šta ne znamo.“
„O, mogu ja da jedem.“ Kaša koja se kuvala napolju zaista je mirisala dobro. „Izgleda da sam se samo malo olenjila.“ Morala je da se potrudi da ustane bez trzanja; njenoj glavi pomeranje se još nije dopadalo. „Smislila sam još neka pitanja prošle noći.
Melaina prevrnu očima od veselja. „Otkad si povređena, postavljaš po pet pitanja za svako koje si postavila ranije.“
Zato što se trudila da sama raščivija sve. To, naravno, nije mogla da kaže, pa je samo iskopala čistu bluzu iz jedne od malih škrinja kraj zida šatora i skinula znojavu spavaćicu.
