Elejna se priključila mnogo lakše, stavivši najpre srebrnu narukvicu u džep odore. Ninaevi po licu izbi hladan znoj. Šta se moglo dogoditi da je Elejna stupila u vezu već povezana sa Mogedijen preko adama? Nije imala pojma, i zbog toga je pitanje bilo još gore. Nikola se mrštila, na Ninaevu pa na Elejnu. Svakako nije mogla da razdvoji koja osećanja pripadaju kojoj od njih, pogotovo što ni sama Ninaeva nije mogla da raspozna svoja. Poslednje dve su ušle u krug jednako lako, Šimoku, lepa tamnooka Kandorka koja je postala Prihvaćena neposredno pre podele Kule, i Kalindin, Tarabonka crne kose upletene u mnoštvo tankih pletenica, Prihvaćena već dobrih deset godina. Žena koja tek što je prevazišla polazništvo i druga koja se borila za svaki delić znanja, ali povezale su se sasvim lako.
Nikola najednom progovori, kao u polusnu. „Lavlji mač, posvećeno koplje, ona koja vidi iza. Troje u lađi, a opet onaj mrtav je taj što živi. Veliki boj okončan, ali svet nije s bitkama završio. Zemlja podeljena povratkom, i čuvari u ravnoteži sa slugama. Budućnost se klati na ivici sečiva.“
Anaija se zagleda u nju. „Šta to bi, dete?“
Nikola trepnu. „Jesam li nešto rekla, Aes Sedai?" upita ona slabašno. „Osećam se... neobično.“
„Pa, ako misliš da povraćaš", reče Anaija oštro, „završi više s tim. Žene prvi put čudno podnose povezivanje. Nemamo vremena da ti smirujemo želudac.“ Kao da želi to da dokaže, ona prikupi suknje i pođe ulicom. „Držite se sada blizu, sve. I javite ako ugledate nešto čime se moramo pozabaviti.“
To uopšte nije bilo teško. Ljudi su se muvali po ulicama, vikali želeći da znaju šta se događa ili naprosto ječali, a predmeti su se pomerali. Vrata su treskala, prozori se bučno otvarali iako ih niko nije ni pipnuo. Iz kuća su dopirali udarci i lomljava. Posuđe, alat, kamenje, sve što je stajalo slobodno, moglo je da poskoči i poleti svakog časa. Jedna zdepasta kuvarica u spavaćici dograbi kofu u letu nasmejavši se gotovo histerično, ali kada je bledi mršavi čovek u dugačkim gaćama pokušao da odbije od sebe cepanicu za potpalu, začuo se prasak lomljenja ruke. Užad se uvijala oko nogu i ruku, a čak je i odeća počela da se otima. Pronašle su jednog maljavog muškarca sa košuljom uvijenom oko glave, koji je mlatarao toliko snažno oko sebe da oni koji su hteli da je sljušte s njega pre nego što ga uguši nisu mogli ni da mu priđu.
Jedna žena koja je uspela da odene haljinu, ali ne i da je sveže u struku, držala se za krovinu na ivici krova, drečeći iz sveg glasa dok je haljina pokušavala da je zavrljači preko kuće, ili možda u nebo.
Rešavanje takvih pojava nije bilo nimalo teže od njihovog uočavanja. Tokovi Moći kojima je Anaija upravljala kroz vezu – i oni iz drugih krugova – mogli su lako da zaustave i krdo bikova u jurišu, a kamoli čajnik kojem je palo na pamet da poleti. I kad bi se jednom neki predmet zaustavio, bilo primenom Moći ili rukom, retko bi se ponovo pomerio. Nije bilo vremena da zastanu čak ni da Isceljuju, osim ako nekome život nije bio u opasnosti; modrice, krvarenje i slomljene kosti morale su da sačekaju da se nova daska iz plota obori na tle, po mogućstvu pre nego što nekome ne rascopa glavu; još jedno bure zaustavljeno u mahnitom kotrljanju, pre nego što nekome ne polomi nogu.
U Ninaevi je narastao osećaj nemoći. Toliko toga; sve malo, ali čovek čiju je glavu razbio tiganj ili žena zadavljena sopstvenom spavaćicom bili su mrtvi jednako kao i oni koje je satrla Moć. Nije posredi bila samo njena nemoć; mislila je da to osećaju sve žene u krugu, čak i Aes Sedai. Ali ona je samo mogla da korača dalje s ostalima i gleda kako Anaija tka splet njihovih tokova da bi zapodenula bitku sa hiljadu malih opasnosti. I sama Ninaeva izgubila se u tom provođenju, u tom jedinstvu sa desetak drugih žena.
Najzad Anaija stade, namrštivši se. Razvrgavanje veze iznenadilo je Ninaevu. Na trenutak je klonula tamo gde je stajala, zureći s nerazumevanjem. Stenjanje i ječanje zamenilo je krike i povike; bledo osvetljena ulica bila je mirna, ako se izuzmu ljudi koji su pokušavali da pomognu povređenima. Sudeći po mesecu, prošlo je manje od jednog sata, ali Ninaevi se činilo kao da je prošlo deset. Leđa su je tištala tamo gde ju je udarila hoklica, kolena su joj klecala, a oči kao da su joj bile izribane. Zevnula je toliko jako da je pomislila kako će joj pući bubne opne.
„Ovo uopšte nismo očekivale od jednog Izgubljenog" promrmlja Anaija sebi u bradu. I ona je zvučala umorno, ali dala se smesta na sledeče što je trebalo uraditi, dohvativši Nikolu za rame. „Jedva stojiš. U postelju. Idi, dete. Hoću s tobom da razgovaram odmah ujutro, pre doručka. Angla, ti ostani; možeš se ponovo povezati i dati malo snage za Isceljivanje. Lanita, u krevet.“
