„Nije to bio Izgubljeni" reče Ninaeva. Promumla, zapravo. Svetlosti, kako je samo bila umorna. „Bio je to mehur zla.“ Tri Aes Sedai su zurile u nju. Baš kao i ostale Prihvaćene, osim Elejne, i polaznice. Čak i Nikola, koja još nije otišla. Ninaevi više nije bilo važno koliko je ta žena odmerava pogledom; previše joj se spavalo da bi marila za to.
„Videle smo jedan takav u Tiru“ reče Elejna. „U Kamenu.“ Zapravo, samo ono što je za njim ostalo, ali i to je bilo više nego što su obe želele da se tome ikada ponovo približe. „Da nas je napao Samael, on se ne bi gađao cepanicama.“ Ašmanaila se neodgonetljivo zgledala sa Baratinom, Zelenom kojoj je polazilo za rukom da od krajnje mršavosti načini gracioznu vitkost, a dugi nos učini otmenim.
Anaija nije ni trepnula. „Elejna, u tebi izgleda ima još mnogo energije. I ti možeš pomoči s Isceljivanjem. A ti, Ninaeva... Opet si ga izgubila, zar ne? Pa, ti izgledaš kao da neko treba da te odnese u krevet, ali moraćeš sama da ga nađeš. Šimoku, ustani i idi u postelju, dete. Kalindin, pođi sa mnom.“
„Anaija Sedai" reče Ninaeva pažljivo. „Elejna i ja smo večeras nešto otkrile. Ako bismo mogle da razgovaramo s tobom nasa...“
„Sutra, dete. U krevet. Odmah, pre nego što se srušiš.“ Anaija nije ni sačekala da vidi hoće li je ona poslušati. Sa Kalindin za petama, prišla je čoveku koji je ležao i stenjao sa glavom u krilu neke žene i sagnula se iznad njega. Ašmanaila povuče Elejnu na drugu stranu, a Baratina odvede Anglu na treću. Pre nego što je nestala u gomili, Elejna se osvrnula prema Ninaevi i blago odmahnula glavom.
Pa, možda ovo i nije bilo najbolje vreme ili mesto da se pominje posuda i Ebou Dar. Bilo je nečeg čudnog u Anaijinom odgovoru, kao da bi se zaista razočarala kad bi saznala da ovo uistinu nije bio napad Izgubljenih. Zašto? Bila je previše umorna da bi sabrano razmišljala. Anaija je možda kontrolisala tokove, ali saidar je prolazio Ninaevu dobar sat, dovoljno da izmori nekoga ko nije dobro odspavao preko noći.
Zanoseći se, Ninaeva ugleda Teodrin. Domanka je hramala između dve polaznice u belom, zastajkujući tamo gde se činilo da je neko povređen i da njena veština u Isceljivanju može da mu pomogne. Ona nije videla Ninaevu.
Egvena otvori oči, zagledane ni u šta. Za trenutak je ležala na posteljini i dokono opipavala prsten Velike zmije na uzici oko vrata. Kada ga je nosila na ruci, privlačila je mnogo čudnih pogleda. Lakše se uklapala kao učenica Mudrih ako niko o njoj nije mislio kao o Aes Sedai. Što ona, naravno, nije ni bila. Bila je Prihvaćena, a opet se toliko dugo pravila da je Aes Sedai da je povremeno umalo zaboravljala kako to nije.
Nešto rane sunčeve svetlosti provuklo se u šator kod ulaznog preklopa, jedva obasjavajući unutrašnjost. Kao da uopšte nije ni spavala, u slepoočnicama su joj tukli damari. Od dana kada Lanfear umalo nije ubila nju i Avijendu, od onog dana kada su se Izgubljena i Moiraina međusobno poubijale, uvek ju je posle posete Tel’aran’riodu bolela glava, mada nikada dovoljno da bi joj to zaista smetalo. U svakom slučaju, Ninaeva ju je kod kuće malo učila primeni bilja i ona je uspevala da pronađe nekoliko pravih vrsta ovde, u Kairhijenu. Od korena zdravosanka osećala se omamljeno – ili bi je možda, ovako umornu, on uspavao na više sati – ali pomogao bi joj da ukloni i poslednji trag glavobolje.
Osovivši se na noge, ispravila je izgužvanu i znojem natopljenu spavaćicu, a onda otapkala po naslaganim ćilimima do umivaonika, ukrašene kristalne činije u kojoj se nekada verovatno nalazio punč od vina kod nekog plemića. U svakom slučaju, tamo je bilo obične vode baš kao i u plavom gleđosanom bokalu, vode koja nije bila nimalo hladna kada je ispljuskala lice. Pogledala je u sopstvene oči u malom ogledalu sa pozlačenim ramom uspravljenom uz tamni šatorski zid i obrazi joj pocrveneše.
„Pa, šta si mislila da če se dogoditi?" šapnu ona. Nije mislila da je tako nešto moguće, ali njeno lice u odrazu postalo je još rumenije.
To je bio samo san, a ne kao Tel’aran’riod, gde bi ono što ti se dogodi u snu imalo stvarne posledice posle buđenja. Ali ona se sećala svega, baš kao da je bilo stvarno. Pomislila je da će joj obrazi sasvim sagoreti. Bio je to samo san, i to Gavinov. On nije imao prava da je tako sanja.
„Za sve je on kriv", reče ona ljutito svom odrazu. „A ne ja! Nisam imala nikakvog izbora!“ Usta joj se žalostivo zatvoriše. Pokušava da okrivi jednog muškarca zbog njegovih snova. I razgovara s ogledalom, kao neka guska.
