Gospodar haosa полностью

Čovek ničim nije pokazao ni radoznalost ni povređenost zbog toga što je tako naglo prekinut. Samo je utihnuo usred reči, poklonio se sa: „Kako moj gospodar Zmaj zapoveda“ istim tim suvim glasom, i odstupio tri koraka pre nego što se okrenuo. Nije čak ni pogledao u Bašera u prolazu. Ništa mu nije bilo stvarno osim knjiga.

Rand nestrpljivo klimnu Bašeru i ispravi se na prestolu. Aijeli utihnuše. Sada su izgledali dvostruko opreznije.

Kada je Saldejac ušao, nije bio sam. Za petama su mu bila dva muškarca i dve žene, ne baš u cvetu mladosti, u bogatoj svili i brokatu. Pokušali su da se prave kao da Bašer ne postoji, i to im umalo i nije pošlo za rukom, ali oprezni Aijeli među stubovima bili su nešto sasvim drugo. Zlatokosa Dijelin samo načas izgubi korak, ali Abel i Luan, prosede kose ali ipak grubih lica, namrštiše se na prilike u kadinsorima i nagonski se mašiše mačeva koje danas nisu opasali, dok Elorijen, bucmasta tamnokosa žena koja bi bila lepa da joj lice nije toliko namerno skamenjeno, stade i zapilji se, a onda dođe sebi i pristiže ostale brzim koracima. Kada su prvi put mogli dobro da vide Randa, trgli su se, svi. Zgledali su se brzim, začuđenim pogledima. Možda su očekivali da bude stariji.

„Moj gospodaru Zmaju" izgovori Bašer glasno, zastavši pred podijumom, „Gospodaru jutra, prinče zore, Istinski branitelju Svetlosti, pred kojim čitav svet kleči u strahopoštovanju, predajem ti gospu Dijelin iz kuće Taravin, gospodara Abela iz kuće Pendar, gospu Elorijen iz kuće Triman i gospodara Pelivara iz kuće Koelan.“

Tada četvoro Andoraca pogledaše u Bašera, postrance i oštro, stisnutih usana. Gvorio je kao da Randu predstavlja četiri konja. Reći da su im se kičme ukrutile bilo bi isto kao reći da je voda postala vlažnija, a opet se činilo da je tako dok su zurili uvis u Randa. Ponajviše u Randa. Nisu mogli da se odupru i ne pogledaju Lavlji presto koji je sijao i svetlucao na svom postolju iza njegove glave.

Poželeo je da im se nasmeje u izbezumljena lica. Izbezumljena, ali isto tako i oprezna, i možda malčice nevoljno zadivljena. On i Bašer su zajedno sačinili taj spisak titula, ali onaj deo o svetu koji kleči bio je nov i Bašer ga je sam odnedavno dodao. Ipak, Moiraina ga je posavetovala da to uradi. Umalo nije pomislio da ponovo čuje njen srebrnasti glas. Prva slika koju ljudi o tebi steknu ostane im najduže u glavi. Tako mu je to. Možeš siti s prestola i čak i ako se budeš ponašao kao seljak u svinjcu, oni će jednim delom svog bića pamtiti da si sišao s prestola. Ali ako prvi put budu videli samo mladića sa sela, gnušaće ga se kad se kasnije bude popeo na presto, kakvo god imao pravo, kakva god bila njegova moć. Pa, ako titula ili dve mogu učiniti da bude tako, sve će ići malčice lakše.

Bio sam Gospodar jutra, promumla Lijus Terin. A sad sam Princ zore.

Randu lice ostade nepromenjeno. „Ne želim vam dobrodošlicu – ovo je vaša zemlja, i palata vaše kraljice – ali drago mi je što ste prihvatili moj poziv.“ Posle pet dana, i to samo sa nekoliko sati najave, ali to nije pomenuo. On ustade, spusti Zmajevo žezlo na presto, pa strča niz podijum. S uzdržanim osmehom – Nikad ne budi neprijateljski nastrojen ako ne moraš, rekla je Moiraina, ali iznad svega nikad se ne ponašaj previše prijateljski. Ne pokazuj koliko si željan – mahnuo je prema pet stolica s udobnim jastucima za sedenje i presvučenim naslonima, poredanih ukrug među stubovima. „Pridružite mi se. Popričaćemo i popiti malo rashlađenog vina.“

Pošli su za njim, naravno jednako radoznalo odmeravajući Aijele i njega, i sa možda podjednakim neprijateljstvom, a nisu umeli dobro da sakriju niti jedno, niti drugo. Kada su svi posedali, ušli su gai’šaini, nemi u belim odorama s kapuljačom, savinom i zlatnim već orošenim peharima. Još po jedan stajao je iza svake stolice sa perjanom lepezom i blago mahao. Iza svake stolice osim Randove. To su primetili, kao i nedostatak znoja na njegovom licu. Ali ni gai’šaini se nisu oznojili, čak ni u odorama, baš kao ni ostali Aijeli. Posmatrao je lica plemića iznad ruba kupe s vinom.