„Priče", odbrusi Ninaeva. „Pa vi ništa drugo i ne radite, vi i Dvorana! Pričate! Elejna i ja možemo pronaći taj ter’angreal, ali vi biste radije da kokodačete kao kokoške na jajima.“ Reči su prestizale jedna drugu dok su izbijale iz nje. Tako je čvrsto napinjala pletenicu da je Elejna donekle očekivala da joj ova ostane u ruci. „Sedite ovde u nadi da će se Tom, Džuilin i ostali vratiti i reći da se Beli plaštovi neće obrušiti na nas kao dažd, iako se mogu vratiti sa Belim plaštovima za petama. Sedite i razmatrate problem s Elaidom umesto da radite ono što ste rekle da ćete raditi, da pridobijate Randa. Da li znate šta on sada misli ovama? Znate li to vi i vaše poslanstvo koje sad putuje za Kaemlin? Znate li zašto samo sedite i pričate? Ja znam! Plašite se. Plašite se podeljene Kule, plašite se Randa, Izgubljenih, Crnog ađaha. Sinoć se Anaiji omaklo da imate spreman plan za slučaj da jedan od Izgubljenih napadne. Svi ti povezani krugovi, povrh mehura zla – verujete li konačno u to? – ali potpuno neujednačeni, i mahom sa više polaznica nego Aes Sedai. Zato što su samo malobrojne Aes Sedai znale to unapred. Mislite da je Crni ađah ovde, u Salidaru. Plašile ste se da bi vaš plan mogao da dospe do Samaela ili nekog drugog. Ne verujete jedna drugoj. Ne verujete nikome! Zar zato ne želite da nas pošaljete u Ebou Dar? Zar mislite da smo
Elejna je nagonski poželela da to nekako ublaži, mada joj nije bilo nimalo jasno kako bi to uspela. Jednako bi lako bilo poravnati planinski lanac. Aes Sedai su je naterale da prestane da se brine je li Ninaeva uspela sve da razori. Ta bezizražajna lica, te oči koje kao da su mogle da gledaju kroz kamen, nisu smele ništa da odaju. Ali njoj su odale nešto. Tamo uopšte nije bilo hladnog besa koji je trebalo da zapljusne svakog dovoljno blesavog da se obruši na Aes Sedai. Ovo je bilo prikrivanje, a jedino što se moralo kriti bila je istina, istina koju nisu ni sebi želele da priznaju. Bile su uplašene.
„Jesi li sasvim završila?" upita Karlinja glasom koji je mogao da zaledi sunce.
Elejna kinu i udari glavom u prevrnuti kazan. Miris zagorele čorbe ispuni joj nos. Prepodnevno sunce zagrejalo je tamnu unutrašnjost velikog kazana za kuvanje toliko da se činilo da je on i dalje u vatri; sa nje je kapao znoj. Ne, liptao je. Ispustivši grubi plavi kamen, uzmakla je na kolenima i besno se zapiljila u ženu kraj sebe. Ili radije, u polovinu žene koja je virila iz nešto manjeg kazana koji je ležao postrance. Ona bočnu Ninaevu u bok i smrknuto se osmehnu kada je to bockanje izazvalo udarac glave u gvožđe i skičanje. Ninaeva uzmaknu napolje sa pogledom punim mržnje, nimalo zadržana zevom koji je prigušila prljavom rukom. Elejna joj ne dade priliku da progovori.
„Baš si morala sve da upropastiš, zar ne? Nisi ni pet minuta mogla da držiš narav pod kontrolom. Sve nam je bilo u rukama, a ti si morala da nas ritneš u cevanice.“
„Ionako nam ne bi dale da idemo u Ebou Dar“, promrmlja Ninaeva. „I nisam se samo ja ritala u cevanice.“ Ona podiže bradu na smešan način, tako da je morala da gleda niz nos kako bi videla Elejnu. „’Aes Sedai vladaju svojim strahom’", reče ona tonom prikladnim za prekor upućen pijanom ladoležu koji ti naleti na konja, „ne dopuštaju da on vlada njima. Vodi i ja ću te rado slediti, ali moraš voditi, umesto da se skrivaš i nadaš da će tvoje nevolje nekako iščeznuti.’“
Elejni se obrazi zažariše. Ona uopšte nije izgledala tako. A svakako nije tako zvučala. „Pa, možda smo obe preterale, ali...“ Ona zaćuta na zvuk koraka.
„Dakle, zlatna dečica Aes Sedai odlučila su da se odmore, zar ne?“ Faolajnin osmeh bio je onoliko daleko od prijateljskog koliko je to za jedan osmeh bilo moguće. „Nisam ovde zato što u tome uživam, znate. Nameravala sam da današnji dan provedem radeći na nečem svom, na nečemu što nije tako strašno beznačajno u odnosu na ono što ste vi, dečice zlatna, uradile, bar tako mislim. A umesto toga moram da gledam kako Prihvaćene ribaju lonce ispaštajući za svoje grehe. Pazite da se ne odšunjate kao bedne polaznice, što bi zapravo trebalo da budete. Sad natrag na posao. Ne mogu otići dok ne završite, a nemam nameru da ovde provedem ceo dan.“
Tamnoputa, kovrdžava žena bila je kao Teodrin, nešto iznad Prihvaćene, ali ispod Aes Sedai. Ono što bi Elejna i Ninaeva bile, samo da se Ninaeva nije ponašala kao mačka kojoj je neko nagazio na rep. Ninaeva i ona sama, ispravila se Elejna nevoljno. Šerijam im je rekla toliko usred saopštenja o svim tim „slobodnim" satima koje će provoditi radeći u kuhinjama, na najprljavijim poslovima koje kuvarice budu mogle da im nađu. Ali u svakom slučaju ništa od Ebou Dara; i to im je jasno stavljeno do znanja. Pismo će poći Merilili do podneva, ako već nije.
„Ja... žao mi je", reče Ninaeva, a Elejna trepnu u nju. Izvinjenja od Ninaeve bila su sneg usred leta.
„I meni je žao, Ninaeva.“
