„Da, tako je" reče Faolajn. „Nikad nisam videla nikog žalosnijeg od vas. A sad natrag na posao! Pre nego što pronađem razlog da vas pošaljem Tajani kada budete gotove ovde.“
Pogledavši žalosno Ninaevu, Elejna se zavuče natrag u kazan i napade ugljenisanu čorbu plavim kamenom kao da napada Faolajn. Poleteše komadići crnog sprženog povrća i kameni prah. Ne, ne Faolajn. Aes Sedai, koje sede umesto da delaju. Ona će
Šerijam se okrenula tamo gde je posmatrala mlade žene kroz pukotinu u ogradi, pa pođe uskim sokakom mestimično obraslim stabljikama uvelog korova i strnjike. „Kajem se zbog toga.“ Pomislivši na Ninaevine reči i ton – baš kao i na Elejnin, ah to jadno dete! – ona nadoda: „Donekle.“
Karlinja se podrugljivo nasmeja na to. „Zar želiš da kažeš Prihvaćenima ono što zna manje od dvadesetak Aes Sedai?“ Usta joj se naglo zatvoriše na oštar Šerijamin pogled.
„I zidovi imaju uši" reče Šerijam tiho.
„Te devojke imaju pravo u jednome", reče Morvrin. „Na pomisao o al’Toru dođe mi da se uneredim. Kakav izbor imamo u vezi s njim?“
Šerijam se činilo da su već odavno ostale bez izbora. Hodale su u tišini.
Sa Zmajevim žezlom preko kolena, Rand se izležavao na Zmajevom prestolu. Ili se makar pravio da se izležava. Prestoli nisu pravljeni za opuštanje, Zmajev najmanje od svih, ali bio je to tek deo poteškoća. Osećaj Alane je takođe igrao svoju ulogu, jer ga je stalno gnjavio. Ako bi rekao to Devicama, one bi... Ne. Kako je uopšte mogao da pomisli na nešto takvo? Dovoljno ju je zaplašio da se drži podalje; nije ni pokušala da uđe u stari grad. Znao bi da je to učinila. Ne, trenutno je Alana bila manja nevolja od nepodesnog jastuka za sedenje.
I pored srebrom opšivenog kaputa zakopčanog do okovratnika, vrelina ga nije doticala – Taimov trik mu je zaista sve bolje uspevao – ali kada bi čisto nestrpljenje izazivalo znoj, on bi sada bio mokar kao da je upravo izašao iz reke. Zadržavanje hladnoće nije mu predstavljalo nikakvu teškoću. Ali zadržavanje na jednom mestu jeste. Nameravao je da preda Elejni Andor čitav i neozleđen, a ovo jutro biće prvi korak prema tome. Ako se uopšte pojave.
„...I pored toga“, govorio je koščati dugonja ispred prestola gotovo jednolično, „hiljadu četiri stotine dvadeset i tri izbeglice iz Murandije, pet stotina šezdeset sedam iz Altare i sto devet iz Ilijana. Žurno dodajem da je to popis u samom gradu do današnjeg dana.“ Ono malo pramenova sede kose što je Halvinu Noriju preostalo stajalo je uspravno, nalik na pera za pisanje zakačena iza njegovih ušiju, što je bilo sasvim prikladno, pošto je on bio Morgazin glavni pisar. „Uposlio sam još dvadeset tri dodatna pisara radi procene, ali taj broj je očito još nedovoljan za...“
Rand prestade da ga sluša. Koliko god bio zahvalan tom čoveku što nije pobegao, kao toliko drugih, nije bio siguran da li je za Norija išta stvarno osim brojeva u njegovim knjigama. Recitovao je brojeve mrtvih tokom nedelje i cenu repe dovezene sa sela istim suvim tonom, organizovao dnevne sahrane siromašnih, usamljenih izbeglica sa jednakom grozom ili radošću koju je pokazivao kada je upošljavao zidare da proveravaju popravke gradskih zidina. Ilijan je za njega bio samo još jedna zemlja, a ne Samaelovo prebivalište, dok je Rand bio samo još jedan vladar.
Rand se mračno zacerekao. To je sigurno šala.
Sulin je lagodno čučala pokraj podijuma s prestolom, a s druge strane je bio crvenokosi Urijen. Danas je dvadeset Etan Dora, Crvenih štitova, čekalo među stubovima Velike dvorane sa Devicama i neki su imali na glavi crvenu traku. Stajali su, čučali ili sedeli, neki su tiho pričali, ali su kao i obično izgledali spremni da delaju za tili čas, čak i Devica i dva Crvena štita koji su bacali kocke. Norija kao da je neprestano posmatrao najmanje jedan par očiju; malo je Aijela verovalo jednom mokrozemcu koji je tako blizu Randa.
Na visokim vratima Dvorane iznenada se pojavi Bašer. Kad je klimnuo glavom, Rand se uspravi. Konačno. Majku mu, konačno. Zeleno-bela kićanka njihala se dok je mahao seanšanskim kopljem sa izgraviranim zmajem. „Dobro si učinio, gosparu Nori. Tvoj izveštaj nije izostavio ama baš ništa. Postaraću se da ti bude obezbeđeno potrebno zlato. Ali sada se moram baviti drugim pitanjima, pa te molim da mi oprostiš.“
