Ilijancu su se usta pomerala, s naporom. Ono što se začulo nije ničim podsećalo na glas kojim je maločas progovorio. Bilo je dublje, puno samopouzdanja, sa drugačijim naglaskom. „Ti i ja ćemo stajati na različitim stranama na Dan povratka Velikog gospodara, ali zašto da se sada poubijamo i prepustimo Demandredu i Grendal da osvajaju svet nad našim kostima?“ Rand je poznavao taj glas, iz jednog od otpadaka sećanja koje mu je Lijus Terin rasuo po umu. Samaelov glas. Lijus Terin zareža bez reči. „Već imaš mnogo toga da variš" nastavi Ilijanac – ili Samael. „Zašto bi grizao još? A i teško bi to sažvakao, sve i da te Semirhag ili Asmodean ne zaskoče s leđa dok se time baviš. Predlažem primirje među nama, primirje do Dana povratka. Ako ne kreneš na mene, neću ni ja na tebe. Obavezaću se da ne idem dalje na istok od ravnica Mareda, niti dalje na sever od Lugarda na istoku ili Džehane na zapadu. Vidiš, tebi ostavljam daleko veći deo. Ne tvrdim da govorim u ime ostalih Izabranih, ali makar možeš da znaš da od mene nema čega da se bojiš, ili od zemalja koje ja držim. Obavezaću se da im ne pomažem šta god da učine protiv tebe, kao i da im ne pomažem da se od tebe brane. Do sada ti je dobro išlo uklanjanje Izabranih sa bojnog polja. Ne sumnjam da ćeš i dalje biti uspešan u tome, uspešniji nego pre, znajući da ti je južno krilo bezbedno i da se ostali bore bez moje pomoći. Pretpostavljam da ćemo na Dan povratka preostati samo ti i ja, kako i treba da bude. Kako je suđeno.“ Čoveku zubi škljocnuše, skriveni iza tog ukočenog keza. U očima mu se gotovo čitalo ludilo.
Rand je zurio. Primirje sa Samaelom? Sve da je i mogao da ima toliko poverenja da će ga taj čovek poštovati, i makar to značilo samo jedan bodež odložen u stranu dok ne izađe na kraj s ostalim, značilo je to isto tako i da prepušta nebrojene hiljade ljudi Samaelovoj milosti, a ovaj za milost nikada nije bio sposoban. Osetio je kako bes klizi površinom Praznine i shvatio da je dograbio saidin. Struja vrele slasti i ledene prljavštine kao da je bila odjek njegovog gneva. Lijus Terin. Baš je i on morao da bude lud usred njegovog ludila. Odjek je zvonio sopstvenim besom sve dok više nije mogao da ih razlikuje.
„Nosi ovu poruku natrag Samaelu", reče on hladno. „Za svaku smrt koju je izazvao od svog buđenja pozivam ga na odgovornost. Za svako ubistvo koje je ikad počinio ili izazvao pozivam ga na odgovornost. Umakao je pravdi u Rorn M’doju i kod Nol Kajmejna, i Sohadre...“ Još sećanja Lijusa Terina, ali bol zbog onoga što je ovaj ovde počinio, strahote onoga što su videle oči Lijusa Terina, buktali su preko Praznine kao da su Randovi. „...Ali ja ću se sada postarati da pravda bude zadovoljena. Reci mu, nema primirja sa Izgubljenima. Nema primirja sa Senkom.“
Glasnik podiže ruku koja se grčila da obriše znoj sa lica. Ne, ne znoj. Ruka mu je ostala sva crvena. Iz pora su mu kuljale grimizne kapi i drhtao je od glave do pete. Hamad zasopta i ustuknu, i nije bio jedini koji je to uradio. Bašer pritisnu brkove zglavcima iskrivivši lice, a čak su i Aijeli razrogačili oči. Obliven crvenim, Ilijanac se sruči u trzavu hrpu, a krv stade da se širi oko njega u tamnoj sjajnoj lokvi razmazanoj njegovim bacakanjem.
Rand je posmatrao njegovu smrt, zakopan duboko u Praznini, bez ikakvog osećanja. Praznina je odstranjivala osećanja, a on ionako nije mogao ništa da učini. Sve da je i znao Isceljivanje, nije verovao da bi to mogao da spreči.
„Mislim", reče Bašer polako, „da će Samael shvatiti kakav je odgovor dobio kada se ovaj čovek ne vrati. Čuo sam da se ubija donosilac loših vesti, ali nikada da ga ubijaš kako bi saopštio da su vesti loše.“
Rand klimnu glavom. Smrt nije ništa izmenila; baš kao ni ono što je saznao o Tigrejni. „Neka ga neko sahrani. Neće škoditi molitva, mada neće mnogo ni pomoči.“ Zašto ga te kraljice na vitražnim prozorima i dalje gledaju tako optužujuće? Svakako su u svom veku prisustvovale jednako lošim prizorima, možda čak i u ovoj odaji. Još je mogao da pokaže na Alanu, da je oseti; Praznina ga nije štitila od nje. Sme li da veruje Egveni? Ona je čuvala tajne. „Možda ću provesti noč u Kairhijenu.“
„Neobičan svršetak za neobičnog čoveka" reče Avijenda kročivši oko podijuma. Mala vrata iza njega vodila su u sobe za oblačenje, i u hodnike iza njih.
Rand pođe između nje i onoga što je ležalo na crveno-belim pločama, pa stade. Posle jednog radoznalog pogleda, Avijenda je prestala da obraća pažnju na leš. Dok je bila Devica koplja, svakako je videla jednako mnogo ljudi na samrti kao i on. Do dana kada se odrekla koplja verovatno ih je i sama ubila jednako koliko je on mrtvaca đo tada video.
