Bila je usredsređena na njega i prelazila je preko njega pogledom kako bi se uverila da nije povređen. Neke Device su joj se osmehivale i otvorile joj put do Randa, odgurnuvši Crvene štitove u stranu tamo gde je to bilo neophodno, ali ona je ostala na istom mestu, nameštajući šal, odmeravajući ga. Dobro je što je ona, bez obzira na sve što su Device mislile, ostala blizu nj ega samo zato što su joj Mudre tako rekle, da ga uhodi, pošto je u tom trenu shvatio da želi da je zagrli. Dobro je što ga ne želi. Poklonio joj je narukvicu od slonovače koju je nosila, sa ružama među trnjem, što je odgovaralo njenoj prirodi. Bio je to njen jedini nakit, i srebrna ogrlica sa složenim šarama koje su Kandorci nazivali pahuljama. Nije znao od koga je to dobila.
„I ja moram u Kairhijen", reče ona.
Rand iskrivi lice. Noč u Kairhijenu bila mu je privlačna i zbog toga što bi je proveo bez nje u istoj sobi.
„To nema nikakve veze sa..." zausti ona oštro, a onda se ujede za punu donju usnu, sevnuvši plavozelenim očima. „Moram razgovarati s Mudrima, s Amis.“
„Naravno", reče joj on. „Nema razloga da to ne učiniš.“ Uvek su postojali izgledi da izvede da je ostavi tamo za sobom.
Bašer mu dodirnu ruku. „Nameravao si da po podne ponovo posmatraš kako moji konjanici izvode korake.“ Ton mu je bio nehajan, ali su njegove zakošene oči tim rečima davale veliku težinu.
To
Pokupivši pomoću toka Vazduha opasač s mačem kraj prestola, kao i svoje žezlo, Rand otvori prolaz odmah ispred podijuma, usek svetla koji se okretao i širio da bi se ukazala odaja sa tamnim oblogama na zidovima, udaljena više od šest stotina milja od Kaemlina, u Sunčevoj palati, kraljevskoj palati Kairhijena. Ostavljena upravo za takvu upotrebu, soba je bila prazna, ali tamnoplave podne ploče i drvene obloge sijale su se od glancanja. Iako bez prozora, soba je bila svetla; osam pozlaćenih stajaćih lampi gorelo je dan i noć, a ogledala su pojačavala plamen zapaljenog ulja. Zastao je da opaše mač dok su Sulin i Urijen otvarali vrata prema hodniku i vodili Device i Crvene štitove pod velovima ispred njega.
U ovom slučaju, smatrao je da je njihov oprez smešan. Široki hodnik napolju, jedini način da se do sobe dođe, već je zakrčilo tridesetak Far Aldazar Dina, Orlujske braće, i gotovo dva tuceta Berelajninih Majenaca u crvenim grudnim oklopima, sa poluloptastim šlemovima, koji su se pozadi spuštali ispod potiljka. Ako igde postoji mesto gde mu Device nisu potrebne, Rand je znao da je to Kairhijen, čak pre nego Tir.
Jedan Orlujski brat već je hitao hodnikom kada se Rand pojavio, dok je jedan Majenac nespretno stezao koplje i kratki mač, prateći višeg Aijela. Zapravo, za Far Aldazar Dinom išla je prava mala vojska, sluge u različitim livrejama, jedan tairenski Branitelj Kamena u uglačanom grudnom oklopu i crno-zlatnom kaputu, kairhijenski vojnik obrijanog temena i grudnog oklopa pa daleko pohabanijeg od Tairenčevog, dve mlade Aijelke u tamnim teškim suknjama i komotnim belim bluzama za koje je Rand pomislio da su učenice Mudrih. Vest o njegovom dolasku brzo se raširila. Uvek je bilo tako.
Makar je Alana daleko. I Verin, ali prevashodno Alana. I dalje ju je osećao, čak i sa ove daljine, imao tek nejasni utisak da je ona negde na zapadu. Kao ruka koja mu za dlaku nije dodirnula vrat s leđa. Postoji li način da je se otarasi? Ponovo je načas zgrabio saidin, ali time ništa nije promenio.
Rand zadrhta. Ponekad se zaista činilo da mu se taj glas obraća. Kad bi samo s vremena na vreme imao nekog smisla, lakše bi ga trpeo u glavi.
„Vidim te, Kar’a’karne", reče jedan od Orlujske braće. Njegove sive oči bile su na istoj visini kao i Randove; preko nosa mu se pružao ožiljak, upadljivo beo na preplanulom licu. „Ja sam Korman od Mosada Gošijena. Neka bi danas pronašao hlada.“
