Avijenda je pažljivo posmatrala kako on otvara prolaz za povratak u Kaemlin, u veliku dvoranu. Obično je to činila, iako nije mogla da vidi tokove. Jednom je i sama otvorila prolaz, ali u retkom trenutku panike, i nije mogla da se seti kako je to učinila. Danas ju je iz nekog razloga usek svetlosti koji se obrtao izgleda podsetio na ono što se tada dogodilo; crvenilo joj je oblilo preplanule obraze i najednom više nije htela da gleda u njega. Dok ga je Moć ispunjavala, osetio je njen miris, biljnu aromu njenog sapuna, naznaku slatkog parfema koji, koliko se sećao, nije ranije imala na sebi. Samo zato što je zaista jedva čekao da se otarasi saidina, prvi je kročio u praznu prestonu dvoranu. Alana kao da mu se s treskom vratila u glavu i njeno prisustvo bilo je opipljivo kao da stoji ispred njega. Plakala je, pomislio je. Zbog njegovog odlaska? Pa, neka samo plače zbog toga. Nekako će morati da je se reši.
Naravno, to što je prošao prvi nije se mnogo dopalo Devicama i Crvenim štitovima. Urijen je samo zagunđao i s neodobravanjem odmahnuo glavom. Prebledela Sulin propela se na prste kako bi se našla oči u oči s Random. „Veliki i moćni Kar’a’karn dao je da mu čast nose Far Dareis Mai“, umalo nije prosiktala u tihom šapatu. „Ako moćni Kar’a’karn umre u zasedi dok ga Device štite, Far Dareis Mai ostaće bez časti. Ako veliki osvajač Kar’a’karn za to ne mari, možda je Enaila u pravu. Možda je svemogući Kar’a’karn samo svojeglavi dečak kojeg treba držati za ruku kako se ne bi strmeknuo s litice samo zato što ne gleda kud stupa.“
Rand steže vilice. Nasamo je stezao zube i trpeo to – mada obično nije bilo ovako oštro – zbog onoga što je dugovao Devicama, ali čak ni Enaila ili Somara nikada ga nisu otvoreno korile pred drugima. Melaina je već prešla pola dvorane, prikupivši suknje, gotovo trkom; izgleda da je jedva čekala da ponovo uspostavi uticaj Mudrih nad Baelom. Nije mogao da zna koliko je Urijen čuo, mada se činilo da je ovaj strašno usredsređen na upućivanje svojih Etan Dora pod velovima dok su ovi sa Devicama pretraživali prostor među stubovima, za šta im nisu bila potrebna nikakva uputstva. S druge strane, Avijenda je, skrštenih ruku, na licu imala takvu mešavinu mrštenja i odobravanja da nije imao nikakvih sumnji u vezi s njom.
„Juče je bilo sasvim dobro“, reče on Sulin odlučno. „Odsad pa nadalje, mislim da su dva stražara više nego dovoljna.“ Oči samo što joj se nisu iskolačile; kao da nije mogla da dođe do daha kako bi progovorila. Pošto je sada uzeo, bilo je vreme i da vrati, pre nego što se ona rasprsne kao vatromet Iluminatora. „Naravno, drugačije je kada napuštam palatu. Straža koju ste mi davali tada će biti prikladna, ali ovde> u Sunčevoj palati ili Kamenu Tira, dvoje je dovoljno.“ Okrenuo se dok su se njoj usta još nemo pomerala.
Avijenda krenu za njim dok je obilazio oko podijuma sa prestolima prema malim vratima iza njih. Došao je ovamo umesto da ode pravo u svoje sobe u nadi da bi mogao da je se otarasi. Čak i bez saidina mogao je da oseti njen miris, ili je možda posredi bilo sećanje. Kako god, poželeo je da mu je nos zapušen od prehlade; taj miris mu se previše dopadao.
Sa šalom čvrsto obmotanim oko sebe, Avijenda je zurila pravo napred kao da je zabrinuta, ne primetivši da joj je pridržao otvorena vrata jedne od garderoba obložene pločama s lavovima, što bi obično kod nje izazvalo malčice gneva, možda i zajedljivo pitanje koja joj je to ruka slomljena. Kada ju je upitao šta je posredi, trgla se. „Ništa. Sulin je bila u pravu. Ali...“ Načas se nevoljno iskezila. „Jesi li joj video lice? Niko je nije tako sredio još od... odvajkada, rekla bih. Čak ni Ruark.“
„Malčice sam iznenađen što mi držiš stranu.“
Ona se zagleda u njega tim krupnim očima. Mogao je provesti čitav dan samo pokušavajući da zaključi jesu li plave ili zelene. Ne. Nije imao nikakvog prava da razmišlja o tim očima. Ono što se dogodilo pošto je otvorila taj prolaz – da pobegne od njega – nije ništa moglo da izmeni. Pogotovo na to nije imao prava da misli.
„Toliko me brineš, Rande al’Tore”, reče ona, bez ikakvog žara. „Svetlosti, ponekad pomislim da te je Tvorac napravio samo da bi mene brinuo.“
Hteo je da joj kaže kako je sama za to kriva – više puta joj je nudio da je vrati Mudrima, mada bi to značilo samo da bi je one zamenile nekom drugom – ali pre nego što je stigao da otvori usta, sustigoše ih Džalani i Lija, sa dva Crvena štita gotovo za petama, a jedan od njih bio je prosedi čova sa triput više ožiljaka nego što ih je Lija imala na licu. Rand uputi Džalani i čoveka s ožiljcima natrag u prestonu dvoranu, što umalo nije dovelo do svađe. Ne sa Crvenim štitom, koji je samo pogledao svog druga, slegnuo ramenima i pošao, već sa Džalani koja se uskopistila.
Rand joj pokaza na vrata koja su vodila u veliku dvoranu. „Kar’a’karn očekuje da Far Dareis Mai ode tamo gde on zapovedi.“
