Umorno se osovio na noge i ponovo obukao kaput. Morao je da se sretne sa još kairhijenskih plemića, bili su tu Kolaver i Maringil, Dobrejn i ostali. I Tairenci; Mejlan, Arakome i to društvo pobesnelo bi ako bi Kairhijenjanima posvetio i tren više nego njima. A i Mudre će hteti da im bude na raspolaganju, kao i Timolan i ostali poglavari klanova koje danas još nije sreo. Zašto je uopšte poželeo da ode iz Kaemlina? Pa, razgovor s Heridom bio je prijatan; pitanja koja je postavio nisu bila takva, ali bilo je lepo razgovarati s nekim ko je smetnuo s uma da je on Ponovorođeni Zmaj. A i našao je malo vremena bez pratnje Aijela; smerao je da to ponovi.
U ogledalu s pozlaćenim ramom ugledao je svoj odraz. „Bar joj nisi dozvolio da vidi koliko si umoran“, reče sam sebi. To je bio jedan od Moiraininih jezgrovitijih saveta.
Naizgled lagodno čučeći u vrtu ispod odaja Randa al’Tora, Sulin je zabadala mali nož u zemlju, kao da se zabavlja tom igrom. Zov jejine s jednog prozora natera je da s kletvom skoči na noge i zavuče nož za opasač. Rand al’Tor je ponovo napustio svoje odaje. Ovakvo stražarenje nad njim neće biti delotvorno. Da su joj tu Enaila ili Somara, poslala bi njih da ga prate. Obično se trudila da ga štiti od takvih besmislica kao što bi štitila i rođenog brata.
Otrčavši do najbližih vrata, priključila se još trima Devicama – nijedna nije došla s njom – i počela pretragu lavirinta hodnika praveći se da naprosto šeta njima. Šta god Kar’a’karn želeo, ništa se ne sme dogoditi jedinom sinu Device koji im se ikada vratio.
Rand je pomislio kako će te noći dobro spavati. Bio je gotovo dovoljno umoran da zaboravi na Alanin dodir, i još važnije, Avijenda je bila napolju, u šatorima s Mudrima, i nije se skidala da legne ne mareći za njegovo prisustvo niti remeteći njegov mir zvukom svog disanja. Ali nešto drugo ga je teralo da se prevrće u krevetu. Snovi. Oduvek je držao svoje snove pod zaštitom, kako bi sprečio Izgubljene – i Mudre – da udu u njih – ali zaštita nije mogla da istisne ono što je već bilo unutra. Dolazili su mu snovi o ogromnim belim stvarima nalik na džinovska ptičja krila bez ptica, koja lete nebom; o velikim gradovima sa nemoguće visokim zgradama koje sijaju na suncu, s obličjima nalik na bube ili spljoštene kapljice koje hitaju ulicama. Sve je to već ranije video, u ogromnom ter’angrealu u Ruideanu gde je stekao Zmajeve na rukama, i prepoznao ih je kao slike iz Doba legendi, ali ovog puta je sve bilo drugačije. Sve je izgledalo izobličeno, boje su bile... pogrešne, kao da mu se nešto poremetilo u očima. Veštačka krila su se kvarila i strmoglavljivala, noseći stotine u smrt. Zgrade su se rasprskavale kao staklo, gradovi goreli, zemlja njihala kao olujno more. I neprestano je nailazio na prelepu ženu zlatne kose i gledao kako se ljubav na njenom licu pretvara u stravu. Poznavao ju je delom svog bića. Delom svog bića želeo je da je izbavi od Mračnog, od svake opasnosti, od onoga što sam namerava da uradi. Bilo je toliko delova njega, um mu se razbio u svetlucave krhotine, a sve su vrištale.
Probudio se u mraku, sav znojav i uzdrhtao. Snovi Lijusa Terina. Nikada mu se pre nije dogodilo da sanja snove jednog mrtvaca. Ležao je tamo satima pre osvita, zagledan u prazno, uplašen da sklopi oči. Držao je saidin kao da bi mogao da ga upotrebi u borbi protiv mrtvaca, ali Lijus Terin je i dalje čutao.
Kada se bleda svetlost najzad pojavila na prozorima, u sobu tiho uđe gai’šain sa srebrnim poslužavnikom prekrivenim platnom. Videvši da je Rand budan, nije progovorio, samo se naklonio i nemo izašao. Sa Moći u sebi, Rand je osetio miris začinjenog vina i toplog hleba, butera i meda, vrele kaše koju Aijeli jedu ujutro, sve to kao da mu je nos bio na poslužavniku. Otpustivši Izvor, obukao se i opasao mač. Nije ni pipnuo platno kojim je hrana bila prekrivena; nije bio naročito gladan. Držeći Zmajevo žezlo u prevoju lakta, izašao je iz svojih odaja.
Device su se vratile sa Sulin u široki hodnik, kao i Urijen i njegovi Crveni štitovi, ali nisu bili sami. Iza straže tiskali su se ljudi. A neki su bili i unutar prstena. Avijenda je stajala sa poslanstvom Mudrih, s Amis, Bair i Melainom, Sorileom naravno, Čelin, Mijagomom Dimne Vode sa ponekom sedom vlasi u riđoj kosi, i s Edarom, Neder Šijandom, koja nije izgledala mnogo starije od njega, mada joj se u plavim očima i pravom držanju već ogledao postojani mir kojim je mogla da se meri s ostalima. I Berelajn je bila s njima, ali ne i Ruark niti bilo koji drugi poglavar klana. Ono što je imao da im kaže bilo je rečeno, a Aijeli nisu bili nametljivi. Ali zašto su onda Mudre tu? Ili Berelajn? Zeleno-bela haljina koju je tog jutra imala na sebi otkrivala je prijatno zamašno beloputo poprsje.
