„Ti možda jesi kralj mokrozemcima, Rande al’Tore, ali ne i Aijelima.“ Džalanino dostojanstvo bilo je donekle naruženo mrzovoljom, što ga je podsetilo na to koliko je mlada. „Device te nikad neće izneveriti u plesu kopalja, ali ovo nije ples.“ Ipak, pošla je, posle brze razmene pogleda i govora ruku s Lijom.
Sa Lijom i mršavim Crvenim štitom, plavokosim muškarcem po imenu Kasin, za dobar palac višim od Randa, Rand je brzo koračao kroz palatu prema svojim odajama. I s Avijendom, naravno. Ako je mislio da če te glomazne suknje da je uspore, grdno se prevario. Lija i Kasin su ostali u predvorju ispred gostinske sobe, velike odaje sa mermernim lavljim frizom ispod visoke tavanice i tapiserija sa prizorima iz lova i sa Maglenih planina, ali Avijenda ga je sledila unutra.
„Zar ne bi trebalo da si s Melainom?“ upita on. „Zadatak za Mudre i sve to?“ „Ne“, reče ona kratko. „Melaina ne bi bila zadovoljna ako bih se ja sada umešala u to.“
Svetlosti, ali kako je samo
Jedan dugi trenutak Avijenda je stajala nasred plavog popločanog poda, zagledana u njega, zagonetnog lica. „One to ne znaju“, reče najzad. „Pitala sam ih.“ To je i očekivao od nje. Nije to činila mesecima, ali pre nego što je prvi put došla s njim u Kaemlin, svaka druga reč iz njenih usta podsećala ga je na to da on pripada Elejni. Ona je smatrala da je tako, i jasno mu je stavila do znanja da ono što se među njima dogodilo iza onog prolaza koji je otvorila nipošto to ne menja, te da se neće ponoviti, što mu je takođe jasno stavila do znanja. Baš kao što je i hteo; bio je gori od svinje što je zbog toga žalio. Ne obrativši pažnju na fine pozlaćene stolice, ona sede ukrštenih nogu na pod, graciozno namestivši suknje. „Mada su govorile o tebi.“
„Zašto me to ne iznenađuje?", reče on suvo i iznenadi se kad joj se obrazi zažariše. Avijenda nije bila žena koja crveni, a ovo je bilo već drugi put u istom danu.
„Imale su zajedničke snove, a neki od njih tiču se tebe.“ Glas joj je zvučao pomalo stegnuto, pa je zaćutala kako bi pročistila grlo, a onda prikovala za njega miran, odlučan pogled. „Melaina i Bair su te sanjale na čamcu“, reče ona, i ta reč je iz njenih usta zvučala nezgrapno uprkos silnim mesecima provedenim u mokrozemlju, „sa tri žene čija lica nisu mogle da vide, i vagom koja se naginjala prvo na jednu, a onda na drugu stranu. Melaina i Amis su sanjale muškarca koji stoji kraj tebe sa bodežom prislonjenim uz tvoj grkljan, ali ti ga nisi video. Bair i Amis su sanjale kako mačem raspolućuješ mokrozemlje.“ Oči joj za trenutak s prezirom sevnuše prema sečivu u kaniji povrh Zmajevog žezla. S prezirom, i sa malo krivice. Ona mu je to dala, nekada vlasništvo kralja Lamana, pažljivo umotano u ćebe kako se ne bi moglo reći da ga je zaista dodirnula. „One ne umeju da tumače snove, ali smatraju da treba to da znaš.“
Prvi mu je bio nejasan koliko i Mudrima, ali drugi mu je izgledao očigledno. Čovek sa bodežom koga nije mogao da vidi morao je biti Sivi čovek; pošto su svoje duše predali Senci – ne samo zavetovali, već poklonili – mogli su da se provuku neprimećeno čak i kada pogledaš pravo u njih, a njihova jedina prava svrha bio je smrtonosni napad. Kako to da Mudre nisu shvatale nešto toliko jasno? Što se poslednjeg tiče, plašio se da je i on sasvim jasan. On je već sekao zemlju popola. Tarabon i Arad Doman bili su u ruševinama, pobune u Tiru i Kairhijenu mogle bi svakog časa postati više od pritajenih priča, a Ilijan će svakako osetiti težinu njegovog mača. A na sve to je trebalo dodati i Proroka i Zmajuzaklete u Altari i Murandiji.
„Ja u dva od ta tri sna ne vidim nikakvu tajnu, Avijenda.“ Ali kada joj je objasnio, sumnjičavo ga je pogledala. Naravno. Ako Mudre i šetači kroz snove ne mogu da protumače neki san, to svakako ne može niko drugi. Nabusito
„Postoji još jedan san koji mogu da ti ispričam, mada te se možda ne tiče.“ Što je značilo da ima i nekih koje neće da mu ispriča, a to ga je nateralo da se zapita zbog čega su Mudre raspravljale s njom o njima, kad ona već nije šetač kroz snove. „Sve tri su sanjale taj san, što ga čini naročito značajnim. Kiša”, i ta reč je i dalje zvučala nezgrapno iz njenih usta, „iz posude. Oko posude su zamke i jame. Ako je prave ruke podignu, pronaći će blago možda jednako veliko kao što je i posuda. Ako dospe u pogrešne ruke, svet je osuđen na propast. Ključ za pronalaženje posude jeste pronalaženje onog što više nije.” „Što više nije?“ To je svakako zvučalo važnije od ostalog. „Misliš li na nekoga ko je mrtav?“
Avijendina tamnocrvenkasta kosa zanjihala joj se ispod ramena kada je odmahnula glavom. „Ne znaju više od onog što sam rekla.“ Na njegovo iznenađenje, ustala je gipko, bez razmišljanja doteravši odeću, kako već to sve žene rade.
