Naspram Ogijera Aijeli su delovali sitno; i samo dvorište je delovalo tesno. Haman beše upola viši od Randa i srazmerno širi, Kovril za manje od glave – ogijerske glave – niža od ovoga, a čak i Erit beše viša od Randa za bezmalo stopu i po. A opet, to je najmanja razlika između Ogijera i ljudi. Hamanove oči behu krupne i okrugle, poput šolja za čaj, široki nos gotovo mu prekrivaše lice, a uši mu se uzdizahu kroz kosu, sa belim čupercima na vrhu. Imao je dugačke, oklembešene bele brkove i usku bradicu, a obrve su mu se spuštale sve do obraza. Rand nije mogao tačno da odredi po čemu se razlikuju Kovrilino i Eritino lice – osim što su bez brada i brkova, naravno, a ni obrve im ne behu toliko dugačke i guste – ali bile su nekako nežnije. Mada, Kovril je toga časa delovala krajnje strogo – i ona mu se zbog nečega činila poznata – dok je Erit, onako klonulih ušiju, izgledala zbog nečeg zabrinuta.
„Oprostite samo trenutak", reče im Rand.
Sulin mu ne dozvoli da izgovori ni reč više. „Došli smo da razgovaramo sa Braćom drveća, Rande al’Tore", reče ona odlučno. „Ti svakako znaš kako su Aijeli odavno prijatelji po vodi sa Braćom drveća. Često trgujemo u njihovim stedinzima.“
„To je sušta istina“, promrmlja Haman. Za jednog Ogijera bilo je to mrmljanje. Kao udaljena lavina.
„Siguran sam kako su ostali došli radi razgovora", reče Rand Sulin. Mogao je golim okom da vidi svaku iz njene straže jutra, svaku do poslednje; Džalani lice planu. S druge strane, osim Urijena, tamo ne beše više od tri ili četiri jutrošnja Crvena Štita. „Ne bih voleo da pomislim kako treba da zamolim Enailu i Somaru da se pobrinu za tebe.“ Sulinino preplanulo lice potamne od uvređenosti, a ožiljak, koji je stekla dok je njega sledila, još jače se isticao. „Razgovaraću s njima nasamo. Nasamo“, naglasi on, odmerivši pogledom Liju i Kasina. „Osim ako ne smatraš da mi je potrebna zaštita i od njih?“ Izgleda da ju je to još više uvredilo, jer je privukla Device munjevitim govorom ruku, za sve osim za Aijele slika i prilika čiste srdžbe. Neki Aijeli kikotali su se dok su se udaljavali. Rand je pretpostavio da je usput i izvalio nešto smešno.
Dok su odlazili, Haman je gladio dugačku bradu. „Ljudi nas nisu oduvek smatrali toliko bezopasnim, znaš. Hm. Hm.“ Njegovo glasno razmišljanje zvučalo je poput ogromnog bumbara. „Postoje zabeleške iz davnina. Pradavnina. To su zapravo samo delovi, ali oni potiču iz vremena neposredno posle...“
„Starešino Hamane“, učtivo reče Kovril, „možemo li se držati glavne teme?“ Ovaj bumbar zujao je nešto višim zvukom.
Starešina Haman. Gde li je Rand to već čuo? Svaki steding imao je svoje Veće starešina.
Haman duboko uzdahnu. „Dobro, Kovril, ali ti pokazuješ nepriličnu žurbu. Jedva si nam dala vremena za umivanje pre nego što smo pošli ovamo. Svega mi, počela si da poskakuješ kao...“ Krupne oči načas se okrenuše prema Randu, i on prikri kašalj šakom, velikom poput šunke. Ogijeri ljude smatraju brzopletima, zato što uvek hoće istog trena da urade ono što će biti važno i značajno tek narednog dana. Ili dogodine; Ogijeri su gledali daleko unapred. Isto tako smatrali su da je za ljude uvredljivo podsećati ih na to kako skakuću uokolo. „Ovo beše krajnje mukotrpno putovanje Napolju", nastavi Haman, objašnjavajući Randu, „ne samo zbog toga što otkrismo kako su Šaido Aijeli opseli Al’kair’rahijenalen – što je krajnje neobično – te da ti zapravo beše tamo, već i zato što otide i pre nego što stigosmo s tobom da razgovaramo i... Ne mogu se oteti utisku da smo bili nepromišljeni. Ne. Ne, ti govori, Kovril. Zbog tebe napustih svoja proučavanja i svoja predavanja, i počeh da jurcam po svetu. Moji su učenici sada sigurno potpuno raspušteni.“ Rand se umalo nije nacerio; uzevši u obzir uobičajeno ponašanje Ogijera, Hamanovim učenicima biće potrebno jedno pola godine samo da bi zaključili kako ga zbilja nema, a još najmanje godina dok rasprave šta bi trebalo da učine tim povodom.
„Majka ima prava da se brine“, reče Kovril, a čupave uši joj uzdrhtaše. Činilo se da se bori između poštovanja kakvo pripada jednom starešini i krajnje neogijerskog nestrpljenja. Randu se okrenula uspravljena, uzdignutih ušiju i odlučne brade. „Šta si uradio s mojim sinom?“
Rand zinu od čuda. „S tvojim sinom?“
