„Karte!“, viknu Rand, toliko glasno da sve troje Ogijera poskočiše. „Trebaju mi karte!“ Okrenu se oko sebe da potraži nekog od slugu koji su, činilo se, uvek bili u blizini, gai’šaina, bilo koga. Sulin promoli glavu kroz dvorišna vrata. Posle svega što joj je rekao, naravno da je bila u blizini. „Karte“, zareža on na nju. „Hoću sve karte, koliko god ih u palati ima. I pero. I mastilo. Sada! Brzo!“ Pogledala ga je gotovo potcenjivački – Aijeli ne koriste karte, čak tvrde kako im one nisu ni potrebne – i okrenula mu leđa. „Trk, Far Dareis Mai!“, brecnuo se on. Pogledala ga je preko ramena – pa potrčala. Zaželeo je da zna kakav li mu je izraz lica, pa da ga ponovo prizove ako mu zatreba.
Haman je izgledao kao da bi kršio ruke, naravno, kad bi imao malo manje dostojanstva. „Zaista, veoma je malo toga što ti možemo reči, a da več i sam ne znaš. Svaki steding ima samo jedno Napolje.“ Prve Kapije nisu se mogle praviti unutra, jer stedinzi sprečavaju sposobnost usmeravanja; čak i kad su Ogijeri dobili Talisman rasta i mogućnost da stvaraju Puteve do nove Kapije, još uvek je za to korišćena Moć, ako ne i samo usmeravanje. „I svi vaši gradovi koji imaju ogijerske gajeve. Mada se čini da je grad ovde izrastao preko gaja. A u Al’kair’rahijenalenu...“ On začuta, odmahujući glavom.
Teškoća se mogla sažeti u tu reč. Pre tri hiljade godina, ne baš tako davno, postojao je grad po imenu Al’kair’rahijenalen, koji su podigli Ogijeri. Danas je to Kairhijen, a gaj koji su ogijerski neimari posadili kako bi ih podsećao na njihov steding bio je deo imanja u vlasništvu istog onog Bartanesa u čijoj je palati sada bila smeštena Randova škola. Niko osim Ogijera i možda nekih Aes Sedai nije pamtio Al’kair’rahijenalen. Čak ni sami Kairhijenjani.
Šta god Haman verovao, mnogo se toga moglo promeniti za tri hiljade godina. Veliki gradovi koje su sazidali Ogijeri prestali su da postoje, a od nekih ne preostade ništa više od imena. Podignuti su drugi veliki gradovi, a u njihovoj gradnji Ogijeri nisu imali udela. Amador, započet posle Troločkih ratova, bio je jedan od tih, to mu je Moiraina rekla, kao i Čahin u Kandoru, Šal Arbela u Arafelu i Fal Moran u Šijenaru. U Arad Domanu, Bandar Eban podignut je na ruševinama grada uništenog u Stogodišnjem ratu, grada čija je tri imena Moiraina znala, sva tri nagađana, grada koji je i sam podignut na ruševinama bezimenog grada iščezlog u Troločkim ratovima. Rand je znao za Kapiju u Šijenaru, u kraju nedaleko od varošice koja je zadržala deo imena ogromnog grada sravnjenog pohodom Troloka, i za još jednu u Pustoši, u Malkijeru koji je razorila Senka. Na drugim mestima jednostavno su nastale promene, širenje, kao što je i sam Haman istakao. Ovde, u Kaemlinu, Kapija se nalazila u jednom podrumu. Dobro čuvanom podrumu. Rand je znao da postoji Kapija u Tiru, na prostranim pašnjacima po kojima su veliki gospodari puštali svoja čuvena krda konja na ispašu. Trebalo bi da jedna postoji i u Maglenim planinama, tamo gde se nekada dizao Maneteren, gde god to bilo. Što se stedinga tiče, on je znao gde može da nađe steding Tsofu. Ni stedinge niti Ogijere Moiraina nije smatrala posebno važnim u njegovom obrazovanju.
„Ti ne znaš gde su stedinzi?“, s nevericom upita Haman kada je Rand prestao da objašnjava. „Je li to neka aijelska šala? Nikada nisam razumeo aijelske šale.“
„Za Ogijere je“, meko progovori Rand, „mnogo vremena proteklo otkad su stvoreni Putevi. Za ljude – od tada je prošlo
„Zar vi nemate ni sećanja na Mafal Dadaranel, ili Ankohimu, ili Londaren Kor ili...?“
Kovril spusti ruku Hamanu na rame, ali sažaljenje u njenim očima bilo je upućeno Randu. „On se ne seća“, tiho reče ona. „Njihovo pamćenje je izbrisano.“ Izrekla je to kao da je posredi nezamisliv gubitak. Sa rukama preko usana, Erit je izgledala spremna da se rasplače.
Sulin se vrati, krajnje upadljivo ne trčeći, praćena mnoštvom gai’šaina, koji su u naručju nosili hrpe umotanih mapa svih mogućih veličina, od kojih su neke bile dovoljno dugačke da se vuku po kaldrmi dvorišta. Jedan muškarac u beloj odori nosio je izrezbarenu kutiju s priborom za pisanje načinjenu od slonovače. „Poslala sam gai’šaine da potraže još ovoga“, reče ona kruto, „a i neke mokrozemce.“
„Hvala ti“, reče joj Rand. Njeno lice se malo opusti.
On čučnu, pa poče da širi i razvrstava karte tu, na kamenim pločama dvorišta. Tu se nalazio određen broj karata grada, kao i mnogih del ova Andora. Brzo je pronašla jednu na kojoj je prikazan čitav potez Krajine, a samo Svetlost zna otkuda se ta karta našla u Kaemlinu. Neke su bile stare i iskrzane, sa granicama koje više nisu važile ili sa nazivima zemalja iščezlih pre više stotina godina.
