„Dve Reke", reče Rand. Nije izdaja prijatelja ako mu spasavaš život. „Poslednji put kad smo se videli, nalazio se u dobrom društvu, s prijateljima. Dve Reke su mirno mesto. Bezbedno.“ Sada jesu, ponovo, zahvaljujući Perinu. „A pre nekoliko meseci dobro se osećao.“ Bod mu je to pomenula kada su devojke pričale šta se dešavalo kod kuće.
„Dve Reke“, promrmlja Haman. „Hm. Hm. Da, znam gde je to. Još jedno dugo pešačenje.“ Ogijeri retko jašu, malo je konja koji mogu da izdrže njihovu težinu, a ionako više vole da budu na sopstvenim nogama.
„Smesta moramo poći", zagrme Erit odlučnim, mada nežnijim glasom. Nežnijim u poređenju s Hamanom. Kovril i Haman iznenađeno je pogledaše, a njoj uši potpuno klonuše. Ona je, na kraju krajeva, samo veoma mlada žena koja prati jednog starešinu i ženu za koju je Rand podozrevao, po načinu na koji se suprotstavljala Hamanu, da je i sama prilično važna. Erit verovatno nije ni dan starija od osamdeset godina.
Smeškajući se zbog te pomisli – ma prava je devojčica; možda tek sedamdesetogodišnjakinja – Rand reče: „Molim vas da prihvatite gostoprimstvo palate. Posle nekoliko dana odmora vaše će putovanje možda biti i brže. A možda ćete moći i meni da pomognete, starešino Hamane.“ Naravno; Loijal je stalno pričao o svom učitelju, starešini Hamanu. Starešina Haman je znao sve, ako je suditi po Loijalovim rečima. „Moram pronaći Kapije. Sve do poslednje.“
Sve troje Ogijera progovoriše istovremeno.
„Kapije?", reče Haman, kome se naglo uspraviše uši i obrve. „Putevi su veoma opasni. Suviše opasni.“
„Nekoliko dana?“, usprotivi se Erit. „Moj Loijal bi mogao da bude na samrti.“
„Nekoliko dana?", glasno reče Kovril. „Moj Loijal bi mogao da bude...“ Ona zaćuta i zagleda se u mlađu ženu, stisnutih usana i uzdrhtalih ušiju.
Haman obe mrko pogleda, razdraženo gladeči usku bradu. „Ne znam zašto sam uopšte dozvolio da me nagovorite na ovo. Trebalo bi da držim svoja predavanja i da se obraćam Panju. Da nisi toliko uvažena govornica, Kovril...“
„Misliš, da nisi oženjen mojom sestrom", dočeka ga ona. „Vonijel ti je naložila da ispuniš svoju dužnost, Hamane.“ Njemu se veđe toliko spustiše da su mu dugački krajevi pali preko obraza, na šta njene uši kao da izgubiše svaku čvrstinu. „Htela sam da kažem, zamolila te je", nastavila je. Ne baš žurno, ne bez samopouzdanja, a sasvim sigurno bez oklevanja. „Tako mi Drveta i spokoja, nisam nameravala da te uvredim, starešino Hamane.“
Haman glasno pročisti grlo – što je, pošto je bio Ogijer, značilo vrlo glasno – i okrenu se Randu, cimajući kaput kao da želi da ga poravna.
„Senodušni koriste Puteve", reče Rand pre nego što je Haman stigao da progovori. „Postavio sam straže ispred nekoliko Kapija do kojih sam došao.“
Uključujući i onu ispred stedinga Tsofu, očevidno pošto su ga oni napustili. Njih troje nisu mogli pešačiti čak od stedinga Tsofu posle njegove poslednje jalove posete. „To je jedva šačica. Ispred svake se mora postaviti straža, inače će Mirdraali i Troloci moći da navale niotkuda, ili će bar tako izgledati onima koje pohvataju. A ja čak i ne znam gde se svi nalaze.“
Naravno, i dalje bi preostali prolazi. Ponekad se pitao zašto neki od Izgubljenih ne upotrebi prolaz da bi sručio na palatu nekoliko hiljada Troloka. Deset hiljada, ili dvadeset. Gadno bi se namučio da to zaustavi, ako bi uopšte i uspeo. U najboljem slučaju, bila bi to prava klanica. Pa, malo je šta mogao da učini povodom prolaza. Ali mogao je da učini nešto povodom Kapija.
Haman i Kovril se zgledaše. Onda se povukoše u stranu i stadoše da razgovaraju šapatom koji je, začudo, bio dovoljno tih da se čulo samo nešto nalik zujanju ogromnog roja pčela na krovu. Mora da je u pravu kad je pomislio da je ona nekako uticajna. Govornica; osetio je u izgovoru to naročito oslovljavanje. Pomislio je da posegne za saidinom – tada bi mogao da ih čuje – i odmah je zgađen odbacio takvu pomisao. Nije spao na prisluškivanje, još uvek. Erit je poklanjala jednaku pažnju svojim starijima i Randu, sve vreme nesvesno poravnavajući suknje.
Rand se ponadao da se nisu zapitali zbog čega ovo pitanje nije postavio pred Većem starešina u stedingu Tsofu. Alara, koja je tamo bila Najstarija među starešinama, bila je veoma odlučna; Panj se morao sazvati, a ništa toliko čudno – toliko neuobičajeno da nikom ranije nije ni palo na pamet – kao što bi bilo prepuštanje nadzora nad Kapijama jednom čoveku nije se moglo obaviti bez sazivanja Panja. Ko je on, za nju je, izgleda, bilo nevažno koliko i za ovo troje ovde.
Konačno, Haman se vrati, mršteći se i držeći se za revere svog kaputa. I Kovril se mrštila. „Ovo je sve vrlo žurno, vrlo žurno“, govorio je Haman sporim glasom, nalik šuštanju šljunka. „Voleo bih da se o tome posavetujem sa... Pa, ne mogu. Senodušni, veliš? Hm. Hm. Dobro onda, ako mora da se žuri, neka se žuri. Da se ne kaže posle kako Ogijeri ne umeju da budu brzi kada je to potrebno, a sad verovatno i jeste. Moraš razumeti, Veće starešina svakog stedinga može ti reći ne, baš kao i Panj.“
