„S Loijalom!“ Upiljila se u njega kao da je poludeo. Erit ga je zabrinuto odmeravala, šaka stisnutih na grudima. „Rekao si Najstarijem od starešina stedinga Tsofu da ćeš ga paziti.“ Kovril domaršira do njega. „Rekli su mi da si to uradio. Tada se nisi nazivao Zmajem, ali to si bio ti. Je li tako, Erit? Alara je rekla Rand al’Tor, zar ne?“ Mlađoj ženi ostavila je tek toliko vremena da samo klimne glavom. Dok joj se govor ubrzavao, Haman je imao sve bolniji izraz lica. „Moj je Loijal premlad da bi bio Napolju, premlad da jurca svetom i čini ono što si mu ti nesumnjivo naložio da čini. Starešina Alara pripovedala mi je o tebi. Kakve veze moj Loijal ima sa Putevima i Trolocima i Rogom Valera? Sada mi ga predaj, molim, a ja ću se postarati da se po propisu venča s Erit. Ona će sputati te njegove nemirne noge.“
„Veoma je privlačan", stidljivo promrmlja Erit, kojoj su uši toliko podrhtavale od posramljenosti da su tamni čuperci delovali razliveno. „A mislim i da je veoma hrabar.“
Randu je bio potreban časak kako bi povratio ravnotežu u mislima. Odlučan govor nekog Ogijera zvučao je poput planinskog odrona. Odlučan i brz govor nekog Ogijera...
Prema ogijerskim merilima, Loijal jeste bio premlad da bi sam napustio steding, bilo mu je jedva nešto više od devedeset. Ogijeri behu veoma dugovečni. Od prvog dana kad ga je Rand upoznao, punog želje da vidi sveta, Loijal se brinuo šta će se desiti kada starešine saznaju za njegovo bekstvo. A najviše od svega brinuo ga je dolazak majke, koja će mu, usput, dovući i nevestu. Objasnio je kako se, među Ogijerima, muškarac o tome ne pita ništa, a žene vrlo malo; sve je to bila stvar dogovora njihovih majki. Nije bilo nezamislivo da se nađeš veren sa ženom koju nikada nisi ni sreo do dana kada te je majka upoznala s budućom nevestom i taštom.
Činilo se da Loijal smatra kako će brak za njega biti kraj, a potpuno sigurno kraj svih njegovih želja da upozna svet, i bez obzira na to je li to stvarno tako ili ne, Rand nijednog prijatelja nije mogao da prepusti onome čega se bojao. Zaustio je da im saopšti kako ne zna gde je Loijal i predloži im da se zapute natrag u steding, gde će sačekati dok se ovaj ne vrati – zaustio je, a onda se setio jednog pitanja. Postide se što se nije ranije setio nečeg toliko važnog, tako bitnog za Loijala. „Koliko je prošlo otkad je izašao iz stedinga?“
„Previše“, progunđa Haman, a to je zvučalo kao kad se stenje kotrlja niz brdo. „Taj momak nikada nije bio poslušan. Stalno je govorio o tome da želi da vidi kako izgleda Napolju, kao da se nešto stvarno promenilo otkad su napisane knjige koje je trebalo da izučava. Hm. Hm. Šta se stvarno menja ako ljudi promene te linije na kartama? Zemlja je i dalje...“
„Predugo je Napolju", upade Loijalova majka, glasom čvrstim poput koca koji se zariva u suvu ilovaču. Haman se namršti na nju, a ona mu jednako odlučno uzvrati pogled, iako su joj uši treperile od postiđenosti.
„V-više je od pet godina, sada“, reče Erit. Na trenutak joj uši klonuše, a onda se vinuše natrag, prkosno. Veoma uspešno oponašajući Kovril, ona progovori: „Ja ga želim za muža. Znala sam to čim sam ga prvi put ugledala. Neću mu dozvoliti da umre zbog budalastog ponašanja.“
Rand i Loijal razgovarali su o mnogo čemu, a jedna od njihovih tema bila je i Čežnja, mada Loijal nije o tome voleo da priča. Kad je Slamanje sveta primoralo ljude da se razbeže tražeći bilo kakvu bezbednost, i Ogijeri su bili istrgnuti iz stedinga. Mnogo su godina ljudi tumarali svetom koji se menjao, ponekad iz dana u dan, i tragali za tim bezbednim mestima, a Ogijeri su tumarali i tragali za stedinzima izgubljenim u promenjenim krajolicima. Tada ih obuze Čežnja. Ogijer udaljen od stedinga želi da mu se vrati. Ogijer udaljen od stedinga mora da mu se vrati. Ogijer predugo odsutan iz stedinga obično umire.
„On mi je pričao o jednom Ogijeru koji je ostao van stedinga duže od toga", reče Rand tiho. „Deset godina, mislim da je rekao.“
Haman je odmahivao krupnom glavom i pre nego što je Rand zaćutao. „To ne bi valjalo. Od onih za koje znam, pet ih je ostalo Napolju dugo, ali su se živi vratili u steding, a mislim da bih znao da ih je bilo više. Takvo ludilo bi se zapisalo i prepričavalo. Trojica su umrla ni godinu dana posle povratka, četvrti je ostao doživotni bogalj, a peta je prošla nešto malo bolje, mogla je da hoda, ali samo sa štapom. Mada je nastavila da piše. Hm. Hm. Dalar je zanimljivo pripovedala o...“ Kovril je opet zaustila, ali on je ovoga puta naglo okrenuo glavu, zagledao se u nju, podigavši dugačke obrve, a ona stade da besno poravnava suknje. Ali mu odmah uzvrati pogled. „Pet godina je kratko vreme, znam", reče Haman Randu dok je oštro merkao Kovril krajičkom oka, „ali mi smo sada vezani za stedinge. U gradu nismo čuli ništa što bi ukazivalo da je Loijal ovde – a po uzbuđenju koje smo izazvali svojim dolaskom mislim da je to i izvesno – ali ako nam budeš rekao gde je on, učiničeš to za njegovo dobro.“
