Granice i nazivi bili su dovoljni da se karte poredaju po starosti. Na najstarijoj, Hardan se graničio sa Kairhijenom na severu, a onda je Hardan nestao i granice Kairhijena vinule su se na pola puta do Šijenara pre nego što su se vratile natrag kad je postalo jasno da Sunčev presto jednostavno ne može da vlada nad tolikom zemljom. Između Tira i Ilijana nalazio se Maredo, a onda je Maredo nestao i granice Tira i Ilijana susrele su se na Ravnicama Mareda, da bi se zatim polako povukle iz istog razloga kao i kairhijenske. Karalain je nestao, kao i Almot, Mosara i Ajrenvel i ostali, ponekad bi ih progutale druge zemlje, a najčešće su se pretvarali u ničiju zemlju i divljinu. Te su karte pripovedale priču o opadanju, posle raspada Hokvingovog carstva, priču o sporom povlačenju čovečanstva. Na drugoj karti Krajina videla se samo Saldeja i deo Arafela, ali je i granica sa Pustoši bila pedeset milja severnije. Čovečanstvo se povlačilo, a Senka je nastupala.
Neki ćelavi, mršavi muškarac u livreji koja mu je loše pristajala utrča u dvorište s još jednim naramkom, a Rand, uzdahnuvši, nastavi da bira i odbacuje.
Haman je krajnje ozbiljno proučio kutiju sa priborom za pisanje koju mu je pružio jedan gai’šain, a onda izvuče drugu, gotovo jednako veliku, mada sasvim jednostavnu, iz prostranog džepa svoga kaputa. Pero koje je iz nje izvadio bilo je od uglačanog drveta, prilično deblje od Randovog palca i dovoljno dugačko da izgleda tanano. Savršeno je odgovaralo Ogijerovim prstima, koji su ličili na debele kobasice. On se spusti na sve četiri, pa zapuza među kartama koje je Rand razvrstao, povremeno umačući pero u gai’šainovu mastionicu, ispisujući oznake naizgled preterano krupnim rukopisom, sve dok čoveku ne bi sinulo da to za njega mora biti veoma sitno. Kovril ga je pratila, vireći mu preko ramena, čak i kada ju je po drugi put upitao da li zbilja misli kako bi on mogao da pogreši.
Rand je tako naučio mnogo toga novog, počev od sedam stedinga raštrkanih po Krajinama. A opet, Troloci su se plašili da uđu u steding, a čak je i Mirdraalima bio potreban neki zaista jak razlog da ih primora na to. Na Kičmi sveta, Zmajevom zidu, nalazilo ih se trinaest, uključujući i jedan na Rodoubičinom bodežu, od stedinga Šangtai na jugu do stedinga Kvičen i stedinga Sanšen na severu, udaljenih samo nekoliko milja jedan od drugog.
„Zemlja se zbilja izmeni tokom Slamanja sveta“, odvrati Haman na Randove opaske. Potom je nastavio da odsečno unosi beleške; odsečno, za jednog Ogijera. „Kopno se pretvorilo u more, a more u kopno, ali zemlja se i iznabirala. Ponekad, ono što jednom beše daleko sada postade blizu, a ono što beše blizu sada je daleko. Mada, naravno, ne postoji niko ko bi nam mogao reći jesu li Kvičen i Sanšen uopšte bili daleko jedan od drugog.“
„Zaboravio si Kantoin“, objavi Kovril, nagnavši time drugog slugu u livreji da se trgne i ispusti naramak karata.
Haman joj dobaci pogled pa upisa ime tik iznad reke Iralel, nešto severnije od Hadon Mirka. Zapadno od Zmajevog zida, u pojasu od južne granice Šijenara do Olujnog mora, bila su samo četiri, po ogijerskim merilima tek osnovana, što će reći da su u najmlađem, stedingu Tsofu, Ogijeri bili u poslednjih šest stotina godina, dok nijedan od ostalih nije bio stariji od hiljadu. Neka su mesta bila jednako neočekivana kao i Krajine, poput Maglenih planina, u kojima ih je bilo šest, ili Obale senki. Crna brda bila su na spisku, kao i šume iznad reke Ivo i planine iznad reke Dagon, na severu, blizu Arad Domana.
Tužniji je bio spisak napuštenih stedinga, od kojih se odustalo jer je u njima preostalo premalo stanovnika. I na tom spisku su bili Kičma sveta, Maglene planine i Obala senki, kao i steding duboko u Almotskoj ravnici, blizu velike šume po imenu Paeriš Svar, i jedan u niskim planinama severno od Tomanske glave, okrenut prema Aritskom okeanu. Možda je najtužniji bio onaj obeležen na samoj ivici Pustoši, u Arafelu; Mirdraali su se možda ustezali da zađu u stedinge, ali Pustoš koja se širila ka jugu iz godine u godinu gutala je sve pred sobom.
Haman zastade, pa tužno progovori: „Velika pustoš proguta Šerandu pre hiljadu osamsto četrdeset tri godine, a Čanodar pre devetsto šezdeset osam.“
„Neka sećanja na njih cvetaju i napreduju u Svetlosti", promrmljaše istovremeno Kovril i Erit.
„Znam za jedan koji nisi ubeležio“, reče Rand. Perin mu je rekao da se jednom sklonio tamo. On izvuče kartu Andora, istočno od reke Arinel, pa pokaza mesto iznad druma koji je vodio od Kaemlina do Belog Mosta. Bilo je to sasvim blizu.
