Haman iskrivi lice, gotovo zarežavši. „Tu su hteli da naprave Hokvingov grad. Nikada nije ponovo naseljen. Nekoliko stedinga je pronađeno, ali ne i ponovo naseljeno. Trudimo se da se klonimo, koliko god možemo, zemalja ljudi.“ Sve oznake nalazile su se na krševitim planinama, na mestima teško pristupačnim za ljude, ili, kao u nekoliko slučajeva, naprosto što dalje od ljudskih naseobina. Steding Tsofu nalazio se mnogo bliže ljudskim prebivalištima nego ijedan drugi, pa i u tom slučaju, Rand je znao da je od njega do najbližeg sela čitav dan jahanja.
„Ovo bi u neko drugo vreme bila sasvim lepa rasprava", reče Kovril obrativši se Randu, iako je bilo sasvim jasno da su reči namenjene Hamanu, kao što je nagoveštavao i njen prekoran pogled, „ali ja bih da stignemo što dalje na zapad pre nego što se smrkne.“ Haman duboko uzdahnu.
„Morate malo ostati ovde“, pobuni se Rand. „Sigurno ste isrcpljeni posle tolikog hoda čak od Kairhijena.“
„Žene nikada nisu iscrpljene", reče Haman, „več samo iscrpe druge. To je naša veoma stara izreka.“ Kovril i Erit jednoglasno frknuše. Mrmljajući sebi u bradu, Haman nastavi sa popisom, ali sada su posredi bili gradovi koje su Ogijeri podigli, gradovi gde je bilo gajeva, a u svakom gaju nalazila se i Kapija kroz koju su Ogijeri mogli da odlaze u steding i vraćaju se iz njega ne prolazeći kroz tako često nemirne zemlje ljudi.
Naravno, obeležio je Kaemlin i Tar Valon, Tir i Ilijan, Kairhijen, Maradon i Ebou Dar. I tu je bio kraj kad su posredi postojeći gradovi, a Ebou Dar je nazvao Barašta. Možda je i Barašta bila tek jedna od brojnih tačkica na mapi koja je pokazivala neko selo, a ponekad čak ni to. Mafal Dadaranel, Ankohima, Londaren Kor naravno, Maneteren, Aren Mador, Aridol, Šejmal, Deranbar, Braem, Kondariz, Hej Ekorimon, Iman... Kako je taj spisak rastao Rand je opažao vlažna mesta na kartama kada bi Haman završio. Ubrzo je shvatio da to ogijerski starešina nemo plače, puštajući suze da mu kaplju, dok obeležava gradove odavno mrtve i zaboravljene. Možda je plakao za ljudima, a možda za sećanjima. Rand je bio siguran samo u jedno – nije plakao za samim gradovima, niti za izgubljenim delima ogijerskih zidara. Klesanje kamena bilo je za Ogijere samo nešto što su naučili da rade tokom Izgnanstva, no ima li rada u kamenu koji se da uporediti sa veličanstvenošču drveča?
Jedno od tih imena podstače Randova sećanja.baš kao i mesto na kome se nalazio, istočno od Baerlona, nekoliko dana jahanja iznad Belog Mosta, na reci Arinel. „Ovde je postojao gaj?“, reče on i pokaza prstom na tu oznaku. „U Aridolu?“, reče Haman. „Da. Da, postojao je. To je tako tužno ispalo.“ Rand ne podiže glavu. „U Šadar Logotu“, ispravi ga. „Ispalo je veoma tužno. Da li bi mogao – da li bi hteo – da mi pokažeš tu Kapiju ako vas ja tamo odvedem?“
„Ako nas tamo odvedeš?" kaza Kovril, zastrašujuće se namrštivši prema karti u Randovim rukama. „To bi nas mnogo skrenulo s puta, ako se dobro sećam mesta gde se nalaze Dve Reke. Ne želim da protraćim više niti dan koji mogu upotrebiti u potrazi za Loijalom.“ Erit odlučno klimnu glavom.
Obraza još vlažnih od suza, Haman odmahnu glavom zbog njihove žurbe, ali reče: „Ne smem to dopustiti. Aridol – Šadar Logot, kako ga ti sada s pravom nazivaš – nipošto nije mesto za nekog tako mladog kao Erit. Uistinu, nije to mesto ni za koga.“
Rand ustade i pusti da mu karta ispadne. Poznavao je Šadar Logot i bolje nego što je želeo. „Nećete nimalo okasniti. Zapravo, dobičete na vremenu. Odvešću vas tamo Putovanjem, kroz prolaz: danas ćete prevaliti najveći deo puta do Dve Reke. Nećemo se dugo zadržavati. Znam da me možete odvesti pravo do Kapije.“ Ogijeri su mogli da osete Kapije ako nisu bile predaleko.
To je prouzrokovalo još jedan dogovor iza vodoskoka, dogovor u kojem je Erit zahtevala da učestvuje. Rand je hvatao samo delove, a opet, bilo je jasno kako se Haman, koji je uporno odmahivao velikom glavom, protivi tom planu, dok je Kovril, ušiju tako ukrućenih da se činilo kao da pokušava da bude što viša, ustrajavala da učine tako. Isprva, Kovril se mrštila na Erit jednako koliko i Haman; kakav god bio odnos između svekrvi i snaja među Ogijerima, bilo je očigledno da smatra kako mlađa žena nema šta da traži u ovome. No, nije joj trebalo mnogo da se predomisli. Ogijerke spopadoše Hamana, neumorno ga zasipajuči rečima.
„...preopasno. Preopasno, zaista“, čulo se nalik dalekoj grmljavini od Hamana.
„...da danas gotovo stignemo tamo...“ Nešto tiša grmljavina od Kovril. „...ionako je već predugo Napolju...“ Bezmalo srebrnasta tutnjava Erit. „...što je brzo, to je i kuso...“
„...moj Loijal...“
„...moj Loijal...“
„...Mašadar pod našim nogama...“
„...moj Loijal...“
„...moj Loijal...“
„...kao starešina...“
„...moj Loijal...“
„...moj Loijal...“
