Ostatak doručka Mudre su provele odlučujući ko će danas prolaziti palatom i kojim će se poglavarima poveriti da odaberu ljude i Device da tragaju za dodatnim Aes Sedai. Neki su i tako možda bili nevoljni da se suprotstave Aes Sedai; Mudre nisu to rekle otvoreno, ali bilo je sasvim jasno po onome što su govorile, često sa dosta gorčine. Drugi su mogli da pomisle kako je svaku pretnju Kar’a’karnu, makar i od Aes Sedai, najbolje razrešiti kopljem. Nekoliko Mudrih kao da se priklonilo tom mišljenju; Sorilea je žustro sprečila više zaobilaznih predloga da se poteškoća razreši jednostavno tako da Aes Sedai više ne budu tamo. Na kraju, Ruark i Mandelajn od Darina bili su jedini oko kojih su mogli da se slože.
„Postarajte se da ne odaberu nijednog sisvai’amana", reče Egvena. Takvi bi svakako pribegli koplju i na najmanju naznaku pretnje. Ta primedba izazvala je mnogobrojne poglede, od ravnodušnih do onih ispod oka. Nijedna Mudra nije bila budala. Nju je mučilo jedno. Niko nije ni pomenuo ono što je čula gotovo svaki put kada se govorilo o Aes Sedai; da su Aijeli nekada izneverili Aes Sedai i da će biti uništeni ako to učine ponovo.
Osim te jedne napomene, Egvena se nije mešala u raspravu i zanimala se drugom činijom kaše, sa sušenom kruškom kao i šljivama, zbog čega joj je Sorilea s odobravanjem klimnula glavom. Ali njoj nije bilo do Sorileinog odobravanja. Bila je gladna, ali uglavnom se nadala da će zaboraviti na njeno prisustvo. Izgleda da je to upalilo.
Po završetku doručka i rasprave, odšetala se do šatora, a onda čučnula tik ispod ulaznog preklopa, zagledana u grupicu Mudrih koja se zaputila u grad s Amis na čelu. Kada su nestale kroz najbližu kapiju, ponovo je iskočila napolje. Posvuda je bilo Aijela, gai’šaina i drugih, ali sve Mudre su bile unutra i niko je nije ni pogledao dok je išla prema gradskom zidu, ne previše brzo. Ako je iko i primetio, mogao je da pomisli samo da je pošla na jutarnje vežbanje. Vetar je ojačao i nosio je talase prašine i starog pepela od Forgejta, ali ona je održavala ritam koraka. Samo je krenula da vežba.
Prva osoba kojoj se obratila u gradu, žgoljava žena koja je prodavala smežurane jabuke sa kola po nečuvenim cenama, nije znala kako se stiže do palate gospe Arilin, baš kao ni bucmasta švalja koja je razrogačila oči kada je jedna Aijelka ušla u njenu prodavnicu, kao ni proćelavi nožar koji je mislio da će je mnogo više zanimati njegovi noževi. Konačno, kujundžijka koja ju je suzivši oči motrila sve vreme dok je boravila u njenoj radnji rekla joj je ono što ju je zanimalo. Dok se udaljavala kroz gužvu, Egvena je vrtela glavom. Ponekad je zaboravljala koliko je Kairhijen zaista veliki grad, kao i da ne znaju svi gde je sve.
Kako god bilo, izgubila se triput i morala da pita za pravac još dvaput pre nego što se našla kraj zida štale sa konjima za iznajmljivanje i zavirila iza ćoška u zdepastu hrpu tamnog kamenja preko puta, svu u uskim prozorima, uglastim balkonima i stepenastim kulama. Bila je mala za palatu, iako ogromna za kuću; Arilin je bila negde tik iznad srednjeg sloja kairhijenskog plemstva, ako je Egvena dobro upamtila. Vojnici u zelenim kaputima, sa grudnim oklopima i kacigama, čuvali su stražu na širokim prednjim stepenicama, na svim kapijama koje je videla, pa čak i na balkonima. Začudo, svi su izgledali mladoliko. Opet, nije je to zanimalo. U toj zgradi su žene usmeravale, i koliko je ona osećala odozdo, s ulice, tako snažno, nisu se bavile malim količinama saidara. Količina je naglo splasnula, ali je i dalje bila znatna.
Grizla je donju usnu. Nije mogla da ustanovi šta to rade, ne bez uvida u strujanja, ali one su isto tako morale da vide strujanja kako bi ih tkale. Čak i da su kraj prozora, svako strujanje usmereno iz velike kuće koji nije mogla da vidi moralo je biti upereno na jug, dalje od Sunčeve palate, dalje od svega. Šta li to rade?
Jedna dvokrilna kapija otvorila se dovoljno dugo da kroz nju izađe zaprega od šest dorata koji su vukli zatvorenu crnu kočiju sa sjajnim znamenjem na vratima, dve srebrne zvezde na podlozi od crvenih i zelenih pruga. Probijala se na sever kroz gužvu, a livrejisani kočijaš jednako je koristio dugi bič da natera ljude da se uklone koliko i da goni konje. Gospa Arilin je pošla nekud, ili možda neka članica poslanstva?
Pa, nije došla tu samo da bi zurila. Uzmaknuvši toliko da tek jednim okom viri iza ćoška, taman dovoljno da vidi veliku kuću, izvukla je crveni kamenčić iz kese za pojasom, duboko udahnula i započela da usmerava. Ako neka od njih gleda napolje na ovu stranu, moći će da vidi tokove, ali ne i Egvenu. Morala je to da rizikuje.
