Trenutak kasnije, iz druge zgrade izađoše Device sa drugim vezanim čovekom, koji je ćopao, krvavog lica. Ubrzo su na ulici, pod aijelskom stražom, klečala četiri muškarca. Najzad se polukrug oko Randa malo raširi.
Sva četvorica su bili ljudi grubih lica, mada se onaj okrvavljeni zanosio i kolutao očima na Aijele. Dvojica su izgledala zlovoljno i prkosno, dok se četvrti podrugljivo osmehivao.
Randove šake se trznuše. „Sigurni ste da su ovi učestvovali u tome?“ Nije mogao da poveruje u to koliko mu glas zvuči tiho i smireno. Kobna vatra bi sve razrešila. Ne kobna vatra, prodahta mu Lijus Terin. Nikada više. „Sigurni ste?“
„Učestvovali su“, reče neka Devica; nije mogao da vidi koja, iza vela. „Svi koje smo ubili imali su na sebi ovo.“ Iza vezanih ruku okrvavljenog izvukla je plašt. Iznošen beli plašt, prljav i umrljan, sa zlatnim suncem izvezenim na grudima. I ostala trojica su ga imala.
„Ovi su ostavljeni da stražare“, nadoda jedan stameni Planinski plesač, „i izveste ako napad krene loše po ostale.“ Nasmeja se zvukom nalik na kratki lavež. „Ko god da ih je poslao, nije znao koliko će krenuti loše.“
„Nijedan od ovih nije gađao iz samostrela?" upita Rand. Kobna vatra. Ne, zakrešta Lijus Terin izdaleka. Aijeli se zgledaše, pa odmahnuše glavama umotanim u šoufe. „Povešajte ih", reče Rand. Čovek krvavog lica umalo se ne sruši. Rand ga dohvati strujanjima Vazduha, povuče ga na noge. Tek tada je shvatio da drži saidin. Prihvatio je borbu za opstanak s dobrodošlicom; čak i zagađenost koja mu je prljala kosti kao kisela sluz. Zbog toga je bio manje svestan onoga što bi rado zaboravio, osećanja kojih bi se radije oslobodio. „Kako se zoveš?“
„F-faral, g-gospodaru. D-dimir Faral.“ Zurio je u Randa iskolačenim očima kroz masku od krvi. „M-molim te, g-gospodaru, nemoj me v-vešati. Hodaću u Svetlosti, k-kunem se!“
„Imaš mnogo sreće, Dimire Farale.“ Randu je sopstveni glas zvučao u ušima jednako daleko kao i krici Lijusa Terina. „Posmatračeš kako vešaju tvoje prijatelje.“ Faral zaplaka. „Onda ćeš dobiti konja i otići ćeš da kažeš Pedronu Nijalu da ću i njega jednog dana obesiti zbog onoga što se danas ovde dogodilo.“ Kada je popustio strujanja Vazduha, Faral se sručio na zemlju, zastenjavši da će odjahati u Amador bez zaustavljanja. Trojica osuđenih na smrt s prezirom su posmatrala čoveka koji je jecao. Jedan ga pljunu.
Rand ih odstrani iz misli. Mora misliti samo na Nijala. A morao je još nešto da uradi. Odgurnuo je saidin od sebe, uhvatio se u koštac kako bi mu izmakao i ostao čitav, borio se da nagna sebe da ga pusti. Za ono što je morao da uradi nije želeo da išta stoji između njega i njegovih osećanja.
Jedna Devica je ispravljala Dezorino telo i podigla joj je veo. Htela je da ga zaustavi kada je posegao za tkaninom, ali je onda zastala, pogledala ga u lice i ponovo sela na pete.
Sklonio je veo da joj sagleda i upamti lice. Sada je izgledala kao da spava. Dezora, iz septe Musara Rejn Aijela. Toliko imena. Lija, od Kosaida Čarina, Dailin, od Tardada s Gvozdene planine, Lamela, od Mijagoma Dimne vode i... Toliko njih. Povremeno je prolazio kroz taj spisak poimence. Tamo je bilo i jedno ime koje nije dodao on. Ime Ilijene Terin Moerele. Nije znao kako ga je Lijus Terin tamo stavio, ali ne bi ga obrisao sve i da je znao kako to da uradi.
Okrenuo se od Dezore i s mukom i s olakšanjem, a onda osetio čisto olakšanje videvši da je osoba za koju je pomislio da je druga mrtva Devica zapravo muškarac, nizak za Aijela. Boleo ga je gubitak svakog čoveka koji bi umro za njega, ali sa njima je mogao da se seti stare izreke: „Neka mrtvi počivaju, pobrini se za žive.“ Ne baš lako, ali mogao je da natera sebe na to. Ali kada bi poginula neka žena, nije mogao da natera sebe ni da se priseti tih reči.
Onda opazi suknje raširene na kaldrmi. Nije poginuo samo Aijel.
Strela odapeta iz samostrela zarila joj se tačno između lopatica. Na leđima haljine gotovo da joj i nije bilo krvi; bilo je milosrdno brzo. Kleknuo je i okrenuo je što je nežnije mogao; drugi kraj strele izbio joj je na grudi. Bilo je to četvrtasto lice žene srednjih godina, prosede kose. Tamne oči bile su joj širom otvorene; izgledala je iznenađeno. Nije joj znao ime, ali upamtio joj je lice. Umrla je zbog toga što je bila na istoj ulici kao i on.
Dohvatio je Nanderu za mišicu, a ona se otresla njegove ruke kako bi mogla nesmetano da koristi luk, ali ga je pogledala. „Pronađite porodicu ove žene i postarajte se da dobije sve što je potrebno. Zlata...“ To nije bilo dovoljno. Njima je trebala žena, majka; to im nije mogao dati. „Pobrinite se za njih", reče on. „I saznajte kako se zvala.“
Nandera pruži ruku prema njemu, a onda je vrati na luk. Kada je ustao, Device su ga posmatrale. O, motrile su one sve kao i obično, ali ta lica pod velovima okretala su se prema njemu malo češće. Sulin je znala kako mu je, mada nije znala za spisak, ali on nije imao pojma da li je to rekla ostalima. Ako jeste, nije znao šta bi one o tome mogli da misle.
