Elejna odmahnu glavom i tiho se nasmeja. „O, Tome, zar misliš da bih se brinula zbog nečeg sličnog? Mati nikad ne bi prišla Belim plaštovima. Žao mi je što to nije uradila. I volela bih da je u životu. Mada to krši sve čemu me je podučavala – dovođenje strane vojske u Andor; i to Belih plaštova! – volela bih da je tako. Eh, da su želje krila...“ Osmeh joj je bio tužan, ali bila je to prigušena tuga. „Prestala sam da je oplakujem, Tome. Mati je mrtva i ja moram učiniti sve da bih je bila dostojna. Ona nikad ne bi krenula tragom kakve smešne glasine, niti plakala zbog nje.“
„Dete", reče on nespretno.
Ninaeva se zapita šta li on sam misli o Morgazinoj smrti, ako o tome uopšte razmišlja. Koliko god to bilo teško poverovati, on je nekada bio Morgazin ljubavnik, kada je ona bila mlada, a Elejna još gotovo odojče. U to doba sigurno nije izgledao kao da se presušio na suncu. Ninaeva je vrlo malo znala o tome kako se i zašto sve okončalo, samo da je on zbrisao iz Kaemlina praćen nalogom za hapšenje. To i nije bio nekakav znak ljubavi o kojem bi se pripovedalo. Trenutno je zasigurno izgledao samo kao da se brine za to govorili Elejna istinu ili krije svoj bol, dok ju je tapšao po ramenu i milovao je po kosi. Da Ninaeva nije želela da se makar jednom brecnu jedno na drugo kao obični ljudi, pomislila bi da je to lep prizor.
Taj nežni prizor razbi nečije nakašljavanje. „Gosparu Meriline?", reče Tabita, raširivši belu haljinu u hitrom naklonu. „Gosparu Sandare? Šerijam Sedai kaže da su Predstavnice spremne da vas prime. Kaže da nije trebalo da napuštate Malu kulu.“
„Mala kula, je li?“, reče Tom suvo, odmerivši pogledom nekadašnju krčmu. „Elejna, ne mogu nas doveka zadržavati. Kad završimo s tim, ti i ja možemo popričati... o svemu što poželiš.“ Pokazavši Tabiti da ih povede, on umaršira natrag, hramljući uočljivo, kako je to već činio kad je bio umoran. Džuilin ispravi ramena i krenu za njim kao da ide pod vešala; na kraju krajeva, on je bio Tairenac.
Ninaeva i Elejna su stajale u mestu, ne gledajući jedna drugu.
Najzad Ninaeva reče: „Nisam.istovremeno kad je Elejna rekla: „Ne bi trebalo...“ Obe zaćutaše pa su petljale po suknjama i brisale lice.
„Prevruće je da bismo samo stajale ovde“, reče Ninaeva naposletku.
Bilo je malo verovatno da će Predstavnice koje slušaju Sijuanine i Leanine izveštaje prekinuti s tim kako bi saslušale Toma i Džuilina. Takve stvari su delile među sobom. Koliko god želela da ne bude tako, ostao je samo Logan. Neće ništa saznati. Ali bolje i to nego da vrti palčevima dok se desetak Aes Sedai ne stušti na nju sa svojim satnicama i rasporedom.
Ona uzdahnu i pođe ulicom. Elejna joj se pridruži kao da ju je pozvala. To pomože Ninaevi da pronađe bes koji će joj biti potreban. Najednom shvati da su Elejnini ručni zglobovi goli.
„Gde je narukvica?", upita ona tiho. Niko na ulici ne bi razumeo kada bi ih čuo, ali ako se jednom zaboravi na oprez, i to može biti sasvim dovoljno. „Gde je Marigan?“
„Narukvica mi je u vrećici, Ninaeva.“ Elejna kroči u stranu da bi propustila kola visokih točkova, a onda se ponovo pridruži Ninaevi iza kola. „Marigan pere veš, sa još dvadesetak žena oko sebe. I stenje kad god se pomeri. Rekla je nešto što je mislila da Birgita neće čuti, a Birgita... Morala sam to da skinem, Ninaeva. Birgita je imala pravo, i to je bolelo. Rekla sam Marigan da kaže kako je pala niz neke stepenice.“
Ninaeva frknu, ali ne baš iskreno. Ni ona odnedavno nije često nosila narukvicu. Ne zbog toga što ono što bi iskopala ne bi mogla da prikaže kao svoje. I dalje je bila sigurna da Mogedijen zna nešto o Isceljivanju, iako to ni sama nije shvatala – niko ne može biti toliko slep – a postojao je i trik otkrivanja muškog usmeravanja za koji je Mogedijen stalno govorila da samo što ga nisu uvežbale. Ali uistinu, plašila se da bi se pokazala mnogo gorom od Birgite samo da je imala više dodira sa tom ženom od onih neophodnih. Možda se činilo da ispod svega stoji zadovoljstvo kada je Mogedijen stenjala zasićena bolom dok je Ninaeva pokušavala da ovlada tim otkrivanjem. Možda je to bilo zbog sećanja na jačinu sopstvenog straha kad se našla sama sa tom ženom, bez narukvice. A možda i zbog sve većeg gađenja zbog toga što jednu od Izgubljenih spasava od presude. Možda pomalo od svega. Sa sigurnošću je znala da sada mora da natera sebe da navuče narukvicu i da poželi da izlupa pesnicama Mogedijenino lice kad god ga ugleda.
„Nije trebalo da se nasmejem", reče Elejna. „Žao mi je što sam to uradila.“
Ninaeva stade tako naglo da je neki konjanik morao da trgne uzde kako je ne bi pregazio. Viknuo je nešto pre nego što ga je gomila odnela, ali njoj su od preneraženosti njegove reči bile previše prigušene da bi ih čula. Nije to bio šok zbog izvinjenja. Već zbog onoga što je imala da kaže. Zbog onog pravog. Zbog istine.
