Šake nekog muškarca stegnuše je za ramena i ona se obrnu u mestu sa rečima kadrim da mu otkinu glavu s ramena. Ali te joj reči zamreše na jeziku.
Tom Merilin smeškao joj se odozgo kroz dugačke bele brkove, dok su mu pronicljive plave oči svetlucale na koščatom licu. „Sudeći po tome kako izgledaš, Ninaeva, zamalo da pomislim da si ljuta, ali znam da si toliko slatke naravi da ljudi od tebe traže da im umačeš prste u čaj.“
Tamo je kraj njega stajao i Džuilin Sandar, mršavi momak koji kao da je bio izrezbaren od tamnog drveta, oslonjen o štap od bambusovine debeo kao palac. Džuilin je bio Tairenac, a ne Tarabonac, ali je i dalje na sebi imao tu smešnu kupastu crvenu kapu spljoštenu na vrhu, još otrcaniju nego kada ju je poslednji put videla. Strgnuo je kapu kad ga je pogledala. Obojica su bili prašnjavi i umorni od putovanja, ispijenih lica, mada ni jedan ni drugi ionako nisu bili naročito punački. Izgledali su kao da su proveli više nedelja od odlaska iz Salidara spavajući u odeći kad nisu bili u sedlu.
Pre nego što je Ninaeva stigla da zine, na njih se stušti prava oluja. Elejna se bacila na Toma tako snažno da se zateturao. On ju je, naravno, prihvatio ispod pazuha i podigao je, okrenuvši je ukrug kao dete, iako je malčice ćopao. Smejao se kad ju je ponovo spustio, baš kao i ona. Ona posegnu uvis i cimnu ga za brk, pa se zasmejaše još jače. Pogledao joj je ruke, smežurane kao i Ninaevine, i upitao u kakvu se to sada nevolju uvalila dok on nije bio tu da je zadrži na pravom putu, a ona mu je odgovorila kako niko njoj ne treba da govori šta da radi, samo što je to pokvarila kad je pocrvenela, zakikotala se i ujela za usnu.
Ninaeva duboko udahnu. Njih dvoje bi se ponekad previše zaneli u igri oca i kćerke. Ponekad se činilo da Elejna misli kako joj je deset godina, baš kao i Tom. „Zar ovog jutra ne držiš čas polaznicama, Elejna?“
Žena je pogleda postrance, a onda se pribra i zakasnelo pokuša da se ponaša dostojanstveno, pa poče da ispravlja vrpce na haljini. „Zatražila sam od Kalindin da ga održi", reče ona nehajno. „Mislila sam da ti malo pravim društvo. I drago mi je što jesam", dodade ona nasmešivši se Tomu. „Sad možemo čuti šta ste sve saznali u Amadiciji.“
Ninaeva frknu. Da joj pravi društvo, nije nego. Nije se sećala ničega od juče, ali pamtila je da se Elejna smejala dok ju je svlačila i smeštala u postelju iako sunce još nije sasvim zašlo. I bila je sigurna da je upamtila kako je neka žena pitala treba li im vedro vode da joj rashladi glavu.
Tom nije ništa primećivao; muškarci su većinom slepi, mada je on obično veoma bistar. „Moraćemo da budemo brzi", reče on. „Pošto nas je Šerijam upravo iscedila, namerava da nas natera da neke Predstavnice izvestimo i lično. Na svu sreću, sve se sasvim lepo uklopilo. Duž Eldara nema dovoljno Belih plaštova ni da spreče miša da ga pređe, sve i da ga dan ranije najave doboši i trube. Osim jakih četa na tarabonskoj granici i ljudi koje je poslao da pokušaju i zadrže Proroka na severu, Nijal izgleda okuplja i poslednje Bele plaštove oko Amadicije, a Ailron povlači i svoje vojnike. Pre nego što smo pošli, krenula je priča o Salidaru, ali ako je Nijal i pomislio podrobnije o tom mestu, ja to nigde nisam primetio.“
„Tarabon", promrmlja Džuilin, zagledan u svoju kapu. „Vrlo loše mesto za nekoga ko ne ume da se stara o sebi, ili smo makar tako čuli.“
Ninaeva nije bila sigurna koji se od njih dvojice bolje pretvara, ali bila je sigurna da obojica umeju da te slažu u lice tako da bi i trgovac vunom pozeleneo od zavisti. I u tim trenucima bila je sigurna da nešto kriju.
Elejna je uočila i više od toga. Dograbivši Toma za rever, zagledala se u njega odozdo. „Čuo si nešto o mojoj majci", reče ona mirno, i to nije bilo pitanje.
Tom pogladi brkove zglobovima šake. „Dete, na svakoj ulici Amadicije čuje se na stotine glasina, a svaka je neverovatnija od prethodne.“ Njegovo izrovašeno i smežurano lice izgledalo je krajnje nedužno i otvoreno, ali taj čovek nije bio nedužan ni na dan kada se rodio. „Priča se da je čitava Bela kula ovde, u Salidaru, sa deset hiljada Zaštitnika spremnih da pregaze Eldar. Priča se da su Aes Sedai zauzele Tančiko, a Rand ima krila koja koristi da bi leteo noću unaokolo i...“
„Tome?“, reče Elejna.
On frknu i besno se zapilji u Džuilina i Ninaevu, kao da su oni nešto krivi. „Dete, to je puka glasina, jednako bezumna kao i ostale koje smo čuli. Ništa nisam mogao da potvrdim, a veruj mi da sam se potrudio. Nisam nameravao da to pominjem. Samo će ti podstaći bol. Pusti to, dete.“
„Tome.“ Mnogo odlučnije. Premeštajući se s noge na nogu, Džuilin je izgledao kao da bi voleo da je na nekom drugom mestu. Tom je samo bio smrknut.
„Pa, ako baš moraš to da čuješ. Izgleda da svi u Amadiciji misle da ti je majka u Tvrđavi Svetlosti i da će povesti vojsku Belih plaštova natrag u Andor.“
