Ne! Morao je da se usredsredi. Usredsredi se! Razbistri glavu. Pogled mu pade na ženu koja je stenjala i milovala izbezumljenog sina, govorila mu tiho kao da bi to moglo da mu pomogne. Fejn nije imao pojma kako da zaustavi neki od svojih trikova kada bi ga već jednom pokrenuo; momak bi trebalo da preživi, mada uz određene trajne posledice, kada stvar dođe do svog svršetka. Fejn se nije iz sveg srca potrudio da to uradi. Razbistri glavu. Misli na nešto drugo. Na lepu ženu. Koliko je prošlo otkad je imao ženu za sebe?
On je s osmehom uze za ruku. Morao je da je odvoji od blesavog dečaka. „Hodi sa mnom.“ Glas mu je bio drugačiji, veličanstveniji, lugardski naglasak je nestao, ali on to nije primetio; nikada to nije primećivao. „Siguran sam da makar ti znaš kako se pokazuje pravo poštovanje. Ako mi udovoljiš, ništa ti se loše neće desiti.“ Zašto se otima? Znao je da je šarmantan. Moraće da joj naudi. Za sve je kriv al’Tor.
Zastavši u hladovini ispred Male kule, Ninaeva pažljivo obrisa lice, a onda zataknu maramicu natrag u rukav. Nije joj mnogo vredelo – znoj joj je odmah ponovo izbio – ali želela je da unutra izgleda što bolje može. Želela je da izgleda smireno, ozbiljno, dostojanstveno. Teško da će uspeti u tome. U slepoočnicama joj je damaralo, a u želucu je imala osećaj... krhkosti; nije bila u stanju tog jutra ni da pogleda doručak. Naravno, to je samo od vrućine, ali želela je da se vrati u postelju, sklupča se i umre. Povrh svega toga, grizao ju je njen osećaj za vremenske prilike; užareno sunce trebalo je da bude skriveno mutnim crnim oblacima i pretečim munjama.
Zaštitnici koji su boravili pred ulaznim vratima nisu na prvi pogled izgledali kao stražari, ali bili su to. Podsećali su je na Aijele koje je videla u Kamenu Tira; verovatno su i u snu ličili na vukove. Ćelavi muškarac četvrtastog lica, njene visine ali gotovo jednako širok koliko i visok, istrčao je iz Male kule i sjurio se niz ulicu; balčak mača na leđima štrčao mu je iznad ramena. Čak je i on – Džori, vezan sa Morvrin – uspeo u tome.
Prođe Uno sa perčinom, provlačeći se na konju kroz gužvu, naizgled jedva primećujući vrućinu i pored čeličnih ploča i oklopa koji ga je prekrivao od ramena nadole. Izvio se u sedlu da je pogleda zdravim okom i lice joj se smrknulo. Birgita jeste pričala. Kad god bi je taj čovek ugledao, bilo je očito da čeka da ga ona zamoli za konje. Bila je gotovo spremna za to. Čak ni Elejna nije mogla da kaže da čine bilo šta dobro. Pa, mogla je, i jeste, ali nije trebalo to da radi.
Uno odjaha van vidokruga iza ćoška, a Ninaeva uzdahnu. Samo je pokušavala da odloži ulazak. Tamo je mogla biti i Mirela. Obrisavši ponovo lice, ona se namršti na smežuranu šaku – danas će biti jedanaesti dan kako riba šerpe, sa još dvadeset devet koji je čekaju; dvadeset devet! – i uđe.
U glavnoj prostoriji krčme koja je pretvorena u Malu kulu bilo je nešto svežije, tako da je njena bolna glava tu pronašla malo olakšanja. Svi su tu prostoriju sada nazivali „čekaonicom". Tu niko nije trošio vreme na popravke. U kaminima je nedostajalo kamenja, a kroz rupe u malteru videle su se letve. Arejna i Nikola mele su sa još jednom polaznicom, ali nisu mnogo toga uspevale da postignu na podu ogrubelom od starosti; Arejna se mrštila, ali ta opet nikada nije bila oduševljena zbog toga što mora da obavlja poslove sa polaznicama. Niko nije sedeo dokon u Salidaru. Na drugom kraju prostorije Romanda je razgovarala sa dve vitke, postarije Aes Sedai – na licu im se možda i nisu videli tragovi starenja, ali kosa im je bila bela – i bilo je očito da su upravo pristigle, po tankim plaštovima za prašinu koji su im još visili niz leđa. Mireli nije bilo ni traga ni glasa, što je izazvalo uzdah olakšanja; ta žena je Ninaevu krčkala na tihoj vatri kad god bi stigla, i nije prestajala s tim! Aes Sedai su sedele za stolovima, vrlo različitim ali brižljivo poredanim, gde su radile na pergamentima ili izdavale naređenja Zaštitnicima i slugama, ali bilo ih je manje nego kada je ona prvi put videla tu prostoriju. Na spratovima su sada obitavale samo Predstavnice sa svojom poslugom; svi ostali preseljeni su kako bi se za Aes Sedai stvorio prostor za rad. Mala kula poprimila je osobine Bele kule, a pre svega jasno utvrđen poredak. Kada je Ninaeva prvi put ugledala ovu prostoriju, u njoj je vladala gužva i osećalo se da se tu nešto radi. Dakle, bio je to lažni osećaj. Sada je taj osećaj bio gotovo spor, ali jeste podsećao na Belu kulu.
Prišavši jednom stolu, ne onom najbližem, ona se oprezno spusti u naklon. „Izvinjavam se, Aes Sedai, ali rečeno mi je da su Sijuan i Leana ovde. Možeš li mi reći gde da ih nađem?“
