Možda je to samo radost, zbog ponovnog pristupa saidaru, zbog sve topline koja je okružuje. Samo je Svetlost znala da je to već bilo dovoljno da svakoga izbaci iz ležišta. Nije se usuđivala ni da sanja da će doći ovaj dan, a sad, kad je bio tu, ništa nije zamerala svim ovim ženama, ni njihovu raniju hladnu udaljenost, ni njihovo navaljivanje da mora da se pamti svoj položaj. Crta koja razdvaja Aes Sedai i one koje to nisu vrlo je jasna – ona sama isticala ju je pre nego što je umirena, a nije trebalo ni pominjati da će to i ponovo činiti – a znala je kako mora da se postupa sa umirenim ženama, za njihovo sopstveno dobro, ali i za dobro onih koje još mogu da usmeravaju.
Kako je nekada moralo da se postupa. Kako je čudno da to više nikada neće morati da bude tako.
Kutkom oka vide Gareta Brina kako žuri uz stepenice na drugom kraju sobe. „Izvinite me za trenutak", reče, pa požuri za njim.
Čak i u žurbi morala je da zastane svakih par koraka i prima čestitanja, sve do stepenica, tako da ga nije sustigla dok nije već uveliko žurio hodnikom na drugom spratu. Ona požuri da se postavi pred njega. Njegova proseda kosa bila je razbarušena od vetra, četvrtasto lice i iznošeni kaput bili su mu prašnjavi. Izgledao je čvrst poput stene.
Podigavši svežanj papira, rekao je: „Moram ovo da odnesem, Sijuan", a onda je pokušao da prođe pored nje.
Pomerila se da ga zaustavi. „Isceljena sam. Mogu ponovo da usmeravam.“
Klimnuo je glavom; samo je klimnuo! „Čuo sam neke priče. Pretpostavljam da to znači kako ćeš odsad koristiti usmeravanje da mi opereš košulje. Možda će onda i biti stvarno čiste. Stvarno žalim što sam tako lako pustio Min da se izvuče.“
Sijuan ga je zaprepašćeno gledala. On nije bio budala. Zašto se pravio da ne razume? „Ponovo sam Aes Sedai. Zar zbilja očekuješ da ti jedna Aes Sedai pere rublje?“
Da bi naglasila svoje reči, prigrlila je saidar – slast koja joj je tako nedostajala bila je toliko predivna da se stresla – omotala je oko njega tokove Vazduha i podigla ga je. Pokušala je da ga podigne. Hvatajući vazduh, povuče još više, pokuša jače, sve dok slast nije počela da je bode poput hiljade iglica. Čizme mu se ni za tren ne pomeriše s poda.
Nemoguće. Tačno, jednostavan zahvat podizanja nečega bio je jedno od najtežih usmeravanja, ali ona je mogla da podigne stvari gotovo trostruko teže od nje.
„Da li ovo treba da me zadivi", mirno reče Brin, „ili da me uplaši? Šerijam i njene prijateljice dale su svoju reč, a što je još važnije, ti si dala svoju, Sijuan. Ne bih ti dopustio da mi pobegneš ni kad bi opet bila Amirlin. Sad povuci to što si uradila, šta god da je, ili ću te, kad se oslobodim, presaviti preko kolena i naprašiti zbog detinjastog ponašanja. Ti se retko ponašaš detinjasto, zato nemoj da pomišljaš da ću te pustiti da sad otpočinješ.“
Gotovo omamljena, ona otpusti Izvor. Ne zbog njegove pretnje – on je bio sposoban za tako nešto; uradio je to i ranije; ali ne zbog toga – niti od iznenađenja što nije mogla da ga podigne. Suze su se nagomilale u njoj kao vodoskok; ponadala se da će ih otpuštanje saidara možda zaustaviti. Pa ipak, koliko god da je treptala, nekoliko joj ih se skotrljalo niz obraze.
Garet joj je držao lice među dlanovima pre nego što je stigla i da primeti da se pomerio. „Svetlosti mi, ženo, nemoj mi reći da sam te uplašio. Mislio sam da tebe ne bi uplašilo ni da te ubace u jamu punu leoparda.“
„Nisam uplašena", odgovori ukočeno. Dobro je; još uvek može da laže. Suze su navirale.
„Moraćemo da pronađemo neki način kako da prekinemo da neprestano skačemo jedno drugome za grlo", rekao je tiho.
„Nema razloga da bilo šta pronalazimo.“ Nailazile su. Nailazile su. O, Svetlosti, nije smela da dopusti da ih on vidi. „Samo me ostavi samu, molim te. Molim te, samo idi.“ Za divno čudo, oklevao je samo trenutak pre nego što je uradio ono što je tražila.
Ostavivši zvuk njegovih čizama za sobom, uspela je da skrene iza ćoška, u poprečni hodnik, pre no što se brana provalila a ona pala na kolena neutešno jecajući. Konačno je znala šta se dešava. Alrik, njen Zaštitnik. Njen pokojni Zaštitnik, ubijen kad ju je Elaida svrgavala. Mogla je da laže – Tri zakletve su nestale – ali neki deo njene veze sa Alrikom, veze tkiva sa tkivom i uma sa umom, ponovo je uspostavljen. Bol zbog njegove smrti, bol prvo prikriven zaprepašćenjem zbog Elaidinih namera, a onda zakopan umirenjem, taj bol joj je ispunio um. Sklupčana pored zida, šmrcajući, jedino je bila zahvalna što je Garet sada ne vidi.
Ta misao bila je kao kofa hladne vode bačena u lice. Bol je ostao, ali suze su prestale, a ona se lagano uspravi na noge. Ljubav? To je bilo nemoguće kao... kao... nije mogla da smisli ništa što bi bilo dovoljno nemoguće. Taj čovek je bio nemoguć!
