Napolju, dok su je Bazel i Lemgvin nesigurno posmatrali, gotovo da se predomislila u pogledu pratilaca; i uradila bi to, da nije progovorila u odajama. Ali dva čoveka ne bi mogla da je zaštite ako je ovo stvarno neka razrađena zamka, a predomišljanje bi bilo znak slabosti. Prolazeći kamenim hodnicima, pored Šarena, zaista se osećala slabo, nimalo kao kraljica. Ne. Možda će vrištati kao svi ostali ako je Ispitivači odvedu u svoje lagume – pa, tu nije bilo nikakvog „možda"; nije takva budala da veruje kako je kraljevsko telo iole drugačije od ma kog drugog kad su takve stvari u pitanju – ali do tada, biće ono što jeste. Vrlo usredsređeno poče da umiruje one leptire.
Šaren je izvede u malo, kamenom popločano dvorište gde su ljudi otkrivenih grudi mačevima zasecali drvene stubove. „Kuda idemo?" zahtevala je da zna. „Ovo nije put kojim sam ranije odlazila u radnu sobu gospodara kapetana zapovednika. Je li on negde drugde?“
„Pošao sam najkraćim putem", odvrati joj ukočeno. „Imam ja i važnija posla negoli...“ Nije završio rečenicu. I nije ni usporio.
Nije joj bilo druge nego da prati, nadole, niz hodnik duž koga su se s obe strane redale dugačke sobe pune uskih kreveta i muškaraca, često golih do struka ili čak i više. Prikovala je pogled za Sarenova leđa, smišljajući zajedljive rečenice kojima će počastiti Nijala. Preko štalskog dvorišta, s teškim mirisom konja i balege u vazduhu, gde je potkivač radio na konju u jednom uglu; pa kroz još jedan hodnik sa sobama, a onda u sledeći, u kom je sa jedne strane bila kuhinja, a vazduh je mirisao na gulaš koji se krčka, pa u sledeće dvorište... Ukopala se u mestu.
U sredini dvorišta stajala su dugačka, visoka vešala. Tri žene i petnaestak muškaraca vezanih ruku i nogu, sa omčama oko vrata, popunjavali su sav prostor. Neki su očajno jecali; većina je izgledala prestravljeno. Poslednja dva čoveka na udaljenom kraju bili su Torvin Baršo i Petr. Dečko je bio samo u potkošulji, a ne u crveno-belom kaputu koji mi je ona napravila. Petr nije jecao, ali njegov stric jeste. Petr je izgledao suviše zastrašen da bi i pomislio na suze.
„Za Svetlost!" povika jedan zapovednik Belih plaštova, a drugi Beli plašt povuče ručicu na kraju vešala.
Vrata u podu otvoriše se uz glasno krckanje i žrtve propadoše, nestavši sa vidika. Neki od zategnutih konopaca uvijali su se dok su se ljudi na njima polagano gušili umesto da su brzo umrli slomljenog vrata. Petr je bio jedan od tih. A sa njim je umrlo i njeno lepo bekstvo. Možda je trebalo da se sažali i na njega, ali ona je samo razmišljala o bekstvu, o načinu izlaska iz zamke u koju je ušetala. Ona je u stupici, a sa njom i Andor.
Šaren ju je posmatrao očito očekujući da se onesvesti ili ispovraća.
„Toliko njih odjednom?", rekla je, ponosna na mirnoću svoga glasa. Petrov konopac prestade da se trza; sad se samo lagano ljuljuškao tamo-amo. Nema bekstva.
„Svakodnevno vešamo Prijatelje Mraka“, suvo odvrati Šaren. „Možda ih vi u Andoru puštate samo s bukvicom. Mi to ne radimo.“
Morgaza mu uzvrati pogled. Najkraći put? Znači, to je Nijalova nova taktika. Nije je iznenadilo što nije pomenuto njeno planirano bekstvo. Nijal je bio suviše spretan da bi to uradio. Ona je uvaženi gost, a Petr i njegov stric sasvim su slučajno obešeni, za neki zločin koji nije imao nikakve veze sa njom. Ko će biti sledeći da omasti vešala? Lemgvin ili Bazel? Lini ili Talanvor? Čudno, slika Talanvora sa užetom oko vrata bolela ju je više nego ista slika Lini. Um se vrlo čudno poigravao. Iznad Sarenovog ramena primeti Asunavu, na prozoru koji je gledao na stratište. Piljio je pravo dole, u nju. Možda je on ovo smislio, a ne Nijal. To ništa nije menjalo. Nije mogla da dopusti da njeni ljudi ginu uzalud. Nije mogla da dopusti da Talanvor umre. Vrlo čudno poigravanje.
Izazivački podigavši jednu obrvu, rekla je: „Ako su ti zbog ovoga popustile noge, pretpostavljam da možemo da pričekamo dok ponovo ne prikupiš snagu.“ Opušten glas, nimalo promenjen onim što je videla. Svetlosti, samo da se ne ispovraća.
Šaren se smrknu, okrete se na peti i odlučno krenu dalje. Ona ga je pratila ne gubeći korak, ne gledajući prema Asunavinim prozorima i pokušavajući da ne misli na vešala.
Možda je to stvarno bio najkraći put, jer je u sledečem hodniku Šaren povede uz strme stepenice i ostavi u Nijalovim odajama za prijem mnogo brže nego što se sećala odranije. Kao i obično, Nijal se nije dizao, a nije bilo ni stolice koju bi mogla da zauzme, tako da je morala da stoji pred njim kao neki molilac. Izgledao je odsutno, sedeo je bez reči i piljio u nju, ali kao da je nije stvarno video.
