Mrmljajući sebi u bradu – zapovednici koji se opijaju u samoj Tvrđavi Svetla samo su još jedan znak da je Nijal potpuno istrunuo – Valda krenu u potragu za svojim odajama. Nameravao je da spava u logoru, ali neće mu škoditi topla kada.
U jednostavnom kamenom hodniku priđe mu mlado Dete četvrtastih ramena, noseći na grudima grimizni pastirski štap Ruke Svetla iza rasplamsalog zlatnog sunca. Ne zaustavljajući se, čak i ne pogledavši ka Valdi, Ispitivač s poštovanjem promrmlja; „Moj gospodar kapetan možda će poželeti da poseti Kupolu Istine.“
Valda iskrivi lice kad je čovek prošao – nije voleo Ispitivače, jeste da su oni na svoj način dobro obavljali posao, ali on nije mogao da se otrese osećanja da su se opredelili za štap jer tako nisu morali da se suoče sa naoružanim protivnikom – spremi se da podigne glas i izriba ga, a onda se zaustavi. Ispitivači nisu baš držali do poretka, pa ipak, obično Dete ne bi se tek tako obratilo gospodaru kapetanu. Možda bi ta kada mogla da sačeka.
Kupola Istine bila je čudo koje mu je konačno vratilo malo raspoloženja. Potpuno bela spolja, iznutra je pozlata odsijavala svetlost hiljada visećih lampi. Široki beli stubovi uokvirivali su odaju, jednostavni i uglačani do sjaja, a sama nezavisna kupola širila se preko stotinu i dizala preko pedeset stopa na najvišem delu iznad jednostavnog belog mermernog postolja, usred belog mermernog poda gde gospodar kapetan zapovednik Dece Svetla stoji kad se obraća okupljenoj Deci u najuzvišenijim trenucima, njihovim najvažnijim obredima. On će tu stajati, jednoga dana. Nijal neće večno živeti.
Desetine Dece muvale su se ogromnom odajom – bio je to prizor koji je vredelo videti, iako ga, naravno, nikad niko osim Dece i nije video – a opet, nije dobio tu poruku da bi se divio Kupoli. U to je bio siguran. Iza ogromnih stubova protezali su se redovi manjih, isto tako jednostavnih i uglačanih, i visoke niše u kojima su freske od hiljadu godina prikazivale scene pobede Dece. Valda je koračao provirujući u udubljenja. Konačno vide visokog prosedog čoveka kako proučava jednu sliku. Serenija Latar se diže na vešala, jedina Amirlin koju su Deca ikada uspela da obese. Naravno, već je bila mrtva, bilo je nešto teže obesiti veštice dok su još žive, ali to nije bilo bitno. Pre šest stotina devedeset i tri godine, pravda je izvršena prema zakonu.
„Imaš li nevolja, sine moj?“ Glas je bio mek, gotovo blag.
Valda se malo ukoči. Radam Asunava možda jeste Veliki inkvizitor, ali još uvek je Ispitivač. A Valda je gospodar kapetan, posvećenik Svetlosti, a ne „sine moj“. „Nisam primetio“, odgovori ravnim glasom.
Asunava uzdahnu. Njegovo ispijeno lice bilo je slika mučeničke patnje, tako da bi se od njegovog znoja moglo pomisliti i da su suze, ali duboko usađene oči gorele su žestinom koja kao da je istopila sav višak tkiva na njemu. Na njegovom ogrtaču nalazio se samo štap, bez rasplamsalog zlatnog sunca, kao da je on van Dece. Ili možda iznad nj ih. „Vremena su mučna. Kula Svetla pruža utočište veštici.“
Valda obuzda podsmešljiv pogled pre nego što se i pojavio. Kukavice ili ne, Ispitivači su mogli da budu opasni čak i za gospodara kapetana. Čovek možda nikada ne bi bio u stanju da obesi Amirlin, ali je verovatno sanjao o tome da bude prvi koji će obesiti kraljicu. Valdu nije bilo briga da li će Morgaza umreti, pod uslovom da to ne bude pre nego što do kraja bude korisno upotrebljena. Ne reče ništa, a Asunavine guste sede obrve spuštale su se sve dok nije izgledalo da ga posmatra iz pećina.
„Vremena su mučna“, ponovio je, „a Nijalu se ne sme dopustiti da uništi Decu Svetla.“
Valda je dugo proučavao sliku. Možda je umetnik bio dobar, a možda i nije; nije imao pojma o takvim stvarima, a još manje se zanimao za njih. Mada, momak je oružje i oklope na stražarima uradio kako treba, a i vešala i konopac delovali su stvarno. Te stvari je poznavao. „Spreman sam da čujem“, konačno progovori.
„Onda ćemo razgovarati, sine moj. Kasnije, kad je manje očiju koje vide i ušiju koje čuju. Svetlost te obasjala, sine moj.“ Asunava ode bez reči, dok mu je ogrtač neznatno lelujao a zvuk njegovih čizama odjekivao kao da pokušava da svaki korak ukleše u kamen. Neka Deca duboko se pokloniše dok je prolazio.
Sa uskog prozora visoko iznad dvorišta Nijal je posmatrao kako Valda sjahuje i razgovara sa mladim Bornhaldom, a onda besno žuri dalje. Valda je uvek bio besan. Da je postojao neki način da dovede Decu kući iz Tar Valona a Valdu ostavi tamo, Nijal bi ga odmah iskoristio. Čovek je bio pristojan zapovednik u bitkama, ali bolje mu je pristajalo uzbunjivanje gomile. Njegovo poimanje taktike bio je napad, a strategije – napad.
Odmahujući glavom, Nijal krenu u odaje za prijem. Brinule su ga stvari mnogo važnije od Valde. Morgaza je i dalje odolevala poput vojske na uzvišenju koja ima vode i visoku borbenost. Odbijala je da prizna da je u udolini, u bezizlaznim okolnostima, a da njen neprijatelj drži uzvišicu.
