Pobedio je, a nije je ni primećivao. To ju je razdraživalo. Svetlosti, pobedio je. Možda bi trebalo da se vrati u svoje odaje. Ako kaže Talanvoru, Lemgvinu i Bazelu da joj prokopaju tunel, oni će pokušati. Umreće, a i ona će; nikada nije nosila mač, ali ako da to naređenje, moraće da ga se prihvati. Umreće, a Elejna će preuzeti Lavlji presto. Hoće, čim al’Tor bude zbačen sa njega. Bela kula će se pobrinuti da Elejni pripadne ono što je njeno. Kula. Ako Kula osigura presto za Elejnu... Činilo se ludo, ali Kuli je verovala i manje nego li Nijalu. Ne, moraće sama da spasava Andor. Ali cena. Cena mora da se plati.
Prisilila se da izgovori: „Spremna sam da potpišem tvoj sporazum.“
Nijal je u početku delovao kao da je ne čuje. Onda zatrepta, pa se iznenada slabašno nasmeja i odmahnu glavom. I to ju je izazivalo. Da se pravi kao da je iznenađen. Nije pokušala da pobegne. Bila je gost. Požele da ga vidi na vešalima.
Pokrenuo se tako brzo da je gotovo razbio sedanje na njegovu prethodnu bezvoljnost. U najkraćem roku, dozvao je svog sasušenog niskog pisara koji se pojavi sa dugačkim pergamentom, na kome je sve već bilo ispisano, pa čak i s kopijom pečata Andora koju ni ona nije mogla da razlikuje od originala.
Izbor ili ne, napravila je predstavu od iščitavanja uslova. Ništa neočekivano. Nijal će povesti Bele plaštove da joj pomognu da povrati presto, ali za to postoji cena, iako nije tako nazvana. Hiljadu Belih plaštova ustoličiće se u Kaemlinu, sa svojim sopstvenim sudovima, van andorskih zakona, zauvek. Beli plaštovi će biti izjednačeni sa kraljičinom gardom u celom Andoru, zauvek. Možda će joj trebati ceo život da ispravi ovo što sad potpisuje, pa čak i ceo Elejnin, ali mogla je da bira između toga i al’Tora sa Lavljim prestolom kao plenom. Ako ikada ijedna žena ponovo sedne na njega, to će biti Elenija ili Nijana ili neka njima slična, kao al’Torova lutka na koncu. Ili to, ili Elejna kao lutka Kule; ona neće sebi dozvoliti da veruje Kuli.
Jasno je ispisala svoje ime i pritisnula kopiju pečata u crveni vosak koji je Nijalov sekretar nakapao u dnu papira. Andorski lav okružen Ružinom krunom. Eto, postala je prva kraljica koja je pustila strane vojnike na tle Andora.
„Koliko brzo...?“ Bilo joj je teže da to izgovori nego što je mogla da pretpostavi. „Koliko brzo će tvoji legioni krenuti?“
Nijal je oklevao, odmeravajući sto. Na njemu je stajalo samo pero i mastionica, činija sa peskom i sveže spaljen štapić pečatnog voska, kao da je nedavno pisao pismo. On naškraba svoj potpis na sporazum i utisnu sopstveni pečat, rasplamsalo sunce, u zlatni vosak, a onda predade pergament svome pisaru. „Stavi ovo u odaju sa spisima, Balvere. Bojim se da neću moći da krenem onako brzo kao što sam se nadao, Morgaza. Moram razmotriti neka dešavanja. To nema nikakve veze sa tobom. Jednostavno stvar odlučivanja o najboljem putu kroz oblasti koje nisu vezane za Andor. Hoću da to shvatiš jednostavno kao još malo vremena koje ću provesti uživajući u tvome društvu.“
Balver se pokloni glatko, iako pomalo ukočeno, a opet, bila je sigurna da Nijalu umalo nije uputio iznenađen pogled. Njoj je malo nedostajalo da ostane razjapljenih usta. Pritiskao ju je i pritiskao, a sad mora da se pozabavi drugim stvarima? Balver se brzo povukao, kao da se plašio da bi ona mogla da mu otme sporazum i pocepa ga, ali to joj nije bilo ni nakraj pameti. Barem više neće biti vešanja. Za ostalo će se pobrinuti kad bude mogla.
Korak po korak. Njena uporna odbrana je popustila, ali sada je ponovo imala vremena – taj neočekivani poklon nije smela da protraći. Uživanje u njenom društvu?
Uputi mu topao osmeh. „Kao da mi je kamen pao sa srca. Reci mi, igraš li kamenčiće?“
„Računam se među iskusne igrače.“ Osmeh kojim joj je odgovorio najpre je bio iznenađen a onda razveseljen.
Morgaza pocrvene, ali uspe da joj se ljutnja ne pokaže na licu. Biće bolje ako sad bude mislio da ju je slomio. Niko nije naročito pazio na slomljenog protivnika, niti je o njima imao visoko mišljenje, a ako bude pažljiva, vremenom će moći da povrati ono što je dala i pre nego što njegovi vojnici napuste Amadiciju. Imala je ona vrlo dobrog učitelja Igre kuća.
„Pokušaću da ne budem suviše slab protivnik, ako bi voleo da malo igraš.“ Ona lično bila je daleko iznad iskusnog, možda čak i iznad dobrog, ali moraće da gubi, naravno, mada ne suviše, da njemu ne bi dosadilo. Mrzela je da gubi.
Namršten, Asunava je dobovao prstima po pozlaćenom rukohvatu svoje stolice. Nad njegovom glavom, pastirski štap bio je bleštavo izlakiran na sasvim belom disku nad naslonom stolice. „Veštica se zaprepastila", promrmljao je.
Šaren odvrati kao da je to optužba. „Neke osobe tako dozive vešanje. Prijatelji Mraka pokupljeni su juče; rečeno mi je da su pojali nekakvu molitvu Senci kad je Trom razvalio vrata. Proverio sam, ali nikome nije palo na pamet da pita imaju li neke veze sa njom.“ Barem se nije prebacivao sa noge na nogu; stajao je pravo, kao što i priliči Ruci Svetla.
