Prilikom svakog dolaska u grad Egvena je gledala preko ramena, ali trećeg dana probijala se ka luci pažljivo poput miša koji krade iz mačkine činije. Usukani tip sa uzanim čamčićem počeša se po proređenoj kosi i zatraži srebrnu marku da je preveze do broda Morskog naroda. Sve ima svoju cenu, ali ova je bila van pameti. Ona ga odmeri čvrstim pogledom i reče mu da može da dobije srebrni peni – što je još uvek bilo previše, zaista – a nadala se da joj cenjkanje neće potpuno olakšati kesu; nije imala mnogo novca. Svi su se trzali i stresali kad sretnu Aijele, ali kad bi došlo do cenjkanja, zaboravili bi na kadinsor i koplja, i borili bi se kao lavovi. On otvori svoja bezuba usta, onda ih zatvori, pogleda je još jednom i progunđa ispod glasa, a onda joj, na njeno iznenađenje, saopšti kako mu otkida hleb iz usta.
„Upadaj“, zarežao je. „Upadaj, ne mogu da protraćim ceo dan za siću. Tako zastrašivati čoveka. Otimati mu hleb nasušni.“ Nastavio je tako i kad je zaveslao, izvlačeći čamčić u široke vode Alguenije.
Egvena nije znala da li se Rand sastao sa ovom gospom od talasa, ali nadala se da jeste. Po onome što je rekla Elejna, Ponovorođeni Zmaj je Koramur Morskog naroda, njihov Izabrani, i trebalo je samo da se pojavi pa da oni polete za njim. Samo se nadala da neće previše puziti pred njim. Rand je već imao i previše od toga. A opet, Rand nije bio razlog što se našla sa veslačem koji gunđa. Elejna se stvarno srela sa nekim od Ata’an Mijera, putovala je na jednom od njihovih brodova i rekla je da vetrotragači Morskog naroda mogu da usmeravaju. Bar neke od njih, možda i većina. To je bila tajna koju su Ata’an Mijere čuvali, ali vetrotragač na Elejninom brodu bila je i više nego spremna da podeli svoje znanje, pošto je njena tajna bila razotkrivena. Vetrotragači Morskog naroda poznavali su vremenske prilike. Elejna je tvrdila da znaju više od Aes Sedai o promenama vremena. Rekla je da je vetrotragač na njenom brodu radila sa neverovatno velikim tokovima da bi stvorila odgovarajući vetar. Egvena nije imala pojma koliko je toga istinito a koliko samo oduševljenje, ali naučiti malo o promenama vremena sigurno je bilo bolje nego vrteti palčeve i pitati se da li bi pasti u ruke Nesuni bilo bolje od Mudrih i Sevane. Sa ono malo što je znala, ne bi mogla da stvori kišu ni da je nebo potpuno crno, osim možda munje. Ovog trenutka, naravno, zlatno sunce bleštalo je na nebu bez oblačka, a jara je treperila nad tamnom vodom. Ovako daleko na reci bar nije doprla prašina.
Kad veslač konačno izvuče vesla i pusti čamčić da pluta pored broda, Egvena ustade, ne obraćajući pažnju na gunđanje kako će ih oboje prevrnuti u reku. „Zdravo!", povikala je. „Zdravo, mogu li da se popnem na palubu?“
Ona je bila na nekoliko rečnih brodova i ponosila se što zna prave reči – ljudi sa brodova izgledali su veoma osetljivi što se tiče pravih reči – ali ovo plovilo nadilazilo je njena iskustva. Viđala je ona i duža plovila na reci, nekoliko njih, ali nijedno koje bi bilo toliko visoko. Neki članovi posade nalazili su se na konopima jarbola, ili su se penjali uz zakrivljene katarke, tamnoputi muškarci golih grudi, bosi, u raznobojnim širokim pantalonama koje su opasivale tkanice jarkih boja, a uz njih tamnopute žene u šarenim bluzama.
Taman se spremala da ponovo vikne, glasnije, kad se mornarske lestvice od užeta odmotaše niz bok broda. Nikakav odgovor ne dođe sa palube, ali ovo je izgledalo kao dovoljna pozivnica. Egvena poče da se penje. Bilo je teško – ne penjanje, nego zadržavanje sukanja pristojno prikupljenih; odmah joj je bilo jasno zašto žene Morskog naroda nose pantalone – ali konačno stiže do ograde.
Oči joj smesta odlutaše do žene udaljene manje od hvata koja je stajala na palubi. Bluza i pantalone bile su joj od plave svile, sa tamnijom tkanicom. Nosila je trostruke isprepletane zlatne karike u ušima, a tanani lančić na kome su visili tanušni zlatni okrugli privesci povezivao je jednu od karika sa prstenom u njenom nosu. Elejna joj je ovo opisala, a čak joj je i pokazala koristeći Tel’aran’riod, ali kad je to videla uživo, Egvena se trgla. No, tu je bilo još nečega. Osetila je sposobnost usmeravanja. Pronašla je vetrotragača.
Taman je zaustila, a tamna ruka prolete joj ispred očiju držeći svetlucavi bodež. Pre nego što je mogla da vrisne, sečivo prereza užad njenih lestvica. Još uvek se čvrsto držeći za sada beskorisnu stvar, ona polete nadole.
Tada je vrisnula – samo na trenutak, pre nego što je upala u reku, nogama nadole, i duboko potonula. Voda joj pokulja u razjapljena usta, utopivši vrisak; pomisli da je popila pola reke. Očajnički se batrgala da spusti suknje koje su joj odletele preko glave i ispetlja se iz lestvica. Nije paničila. Nije. Koliko je duboko potonula? Svuda oko nje bila je samo blatnjava tama. Na koju stranu je gore? Gvozdeni obruči stiskali su joj grudi, ali ona izdahnu kroz nos gledajući mehuriće kako plutaju, kako se njoj činilo, nadole i ulevo. Okrenuvši se, poče da se probija ka površini. Koliko još? Pluća su joj gorela.
