Glava joj se probi na svetlost dana, ona je gutala vazduh kašljucajući. Na njeno iznenađenje, čovek iz čamca posegnu i izvuče je za ruke u njega, gunđajući da bi mogla da prestane da mlatara pre nego što ih uznemiri, dodajući da je Morski narod vrlo uvredljiva družina. Onda se ponovo nagnu da izvuče njen šal pre nego što ponovo potone. Ona mu ga ote, a on postavi ruke kao da se boji da će ga ona njime udariti. Suknje su joj teško visile, bluza i podsuknje pripile su se uz telo; marama joj se srozala preko čela. Na dnu čamca, pod njenim nogama, poče da se stvara bara.
Čamac je otplutao dvadesetak hvati od broda. Vetrotragač je sada bila uz ogradu, sa još dve žene, jednom u jednostavnoj, zelenoj svili, drugoj u crvenom brokatu sa zlatovezom. Njihove naušnice, nosni prstenovi i lanci bleštali su na suncu.
„Odbijen ti je dar prevoza", dobaci joj žena u zelenom, a ona u crvenom viknu; „Kaži i drugima, prerušavanje nas neće prevariti. Vi ne možete da nas uplašite. Odbijen vam je dar prevoza!“
Usukani mornar podiže svoja vesla, ali Egvena uperi prst pravo ka njegovom šiljatom nosu. „Stani tu gde si.“ Stao je. Zakucavši se u nju. Ni reči pristojnog izvinjenja.
Duboko udahnuvši, ona prigrli saidar i usmeri četiri toka pre nego što je vetrotragač mogla ma šta da učini. Znači, poznaje vremenske prilike, je li? A može li da usmeri tokove na četiri strane? Nije bilo mnogo Aes Sedai koje to mogu. Jedan tok bio je Duh, štit koji je postavila oko vetrotragača da je spreči da se umeša. Ako bi znala kako. Preostala tri bili su Vazduh, obavijen gotovo nežno oko svake žene, vezujući joj ruke uz telo. Nije bilo preterano teško podići ih, ali nije bilo ni sasvim jednostavno.
Kada žene odlebdeše kroz vazduh, iznad reke, sa broda se začuše povici. Egvena ču kako njen veslač jauče. On je nije zanimao. Tri žene Morskog naroda nisu se čak ni praćakale. Uz napor, podiže ih još više, nekih deset ili dvanaest stopa iznad površine; koliko god se naprezala, izgleda da joj je to bila granica. Pa, ne želiš da ih stvarno povrediš, pomisli i otpusti tkanje. Sad će da vrisnu.
Žene Morskog naroda skupiše se u lopte čim su počele da padaju, a onda ispravivši se okrenuše nadole, s rukama pruženim pred sebe. Uletele su u vodu sa tri prilično mala pljuska. Samo trenutak kasnije tamne glave pojaviše se iznad površine i žene brzim zamasima zaplivaše ka svom brodu.
Egvena zatvori usta. Ako ih dohvatim za gležnjeve i uronim im glave u vodu, one će... O čemu je razmišljala? Moraju da vrište zato što je ona vrisnula? Mokre su koliko i ona. Verovatno ličim na utopljenog pacova! Pažljivo je usmerila – kad se radi na sebi mora da se pazi, tokovi ne mogu jasno da se vide – a voda se skotrlja sa nje, lagano joj se slivajući iz odeće. Ispala je to poprilična bara.
Pogled na veslača koji je blenuo u nju razjapljenih usta i iskolačenih očiju naterao ju je da shvati šta je uradila. Usmeravala je, nasred reke, a nije bilo ničega što bi je sakrilo od ma koje Aes Sedai koja bi se našla u vidokrugu. Blistalo sunce ili ne, odjednom je osetila jezu u kostima.
„Sad me možeš vratiti nazad.“ Nema načina da vidi ko je na dokovima. Sa ove razdaljine nije mogla da razlikuje muškarce i žene. „Ne u grad. Na obalu.“ Cova se tako oštro baci na vesla da se ona zamalo prevrnu unazad.
Odvezao ju je do mesta gde je obala bila sva od glatkog kamenja veličine njene glave. Nikog nije bilo na vidiku, ali ona iskoči gotovo čim je čamac dodirnuo obalu, prikupi suknje i polete uz strmu obalu punom brzinom, koju je uspela da održi sve do svog šatora, gde se sruči kao zadihana lokva znoja. Više nije odlazila blizu grada. Osim da se nađe sa Gavinom, naravno.
Dani su prolazili, a gotovo neprekidan vetar danonoćno je nosio talase prašine i sitnog peska. Pete noći, Bair je pratila Egvenu u Svet snova, samo kratka šetnja kao neka vrsta ispitivanja, šetnja kroz onaj deo Tel’aran’rioda koji je Bair najbolje poznavala, Aijelsku pustaru, sasušenu golet naspram koje je čak i sušom oprljeni Kairhijen delovao bujno i privlačno. Kratko putovanje, a onda Bair i Amis dođoše da je probude i provere ima li kakvih loših posledica. Nije ih bilo. Koliko god da su je terale da trči i skače, koliko god su joj se često unosile u oči i osluškivale otkucaje njenog srca, dogovorile su se, ali bez obzira na dogovor, sledeče noći Amis je povede na još jedno kratko putovanje u Pustaru, praćeno još jednim pregledom, posle koga je bila presrečna da dopuže do svoje slamarice i utone u dubok san.
