Te dve noći nije se vraćala u Svet snova, ali su je iscrple preko svake mere. Pre toga, svake noći je sebi govorila da treba da prestane – baš bi bilo sjajno da je uhvate kako krši njihove zabrane taman kad se spremaju da ih uklone – ali nekako je uvek odlučivala da ne smeta ako samo skokne, samo nakratko, da smanji mogućnost otkrivanja. Izbegavala je onaj prostor između Tel’aran’rioda i sveta budnih, mesto po kome plutaju snovi. Pogotovo ga je izbegavala kad je uhvatila samu sebe kako razmišlja da bi, bude li veoma pažljiva, mogla da malo proviri u Gavinov san a da ne bude uvučena u njega, a čak i ako bude povučena, to je samo san. Odlučno podseti samu sebe da je odrasla žena, a ne glupava devojčica. Samo joj je bilo drago što niko drugi nije znao kakvu joj je zbrku u mislima pravio taj mladić. Amis i Bair bi se smejale do suza.
Sedme noći pažljivo se pripremila za krevet, navukavši čistu košulju i četkajući kosu dok nije zasijala. Sve je to bilo potpuno beskorisno za Tel’aran’riod, ali obuzelo ju je dovoljno da ne razmišlja o tome kako joj se stomak prevrće. Večeras će Aes Sedai čekati u Srcu kamena, a ne Ninaeva ili Elejna. To ne bi trebalo da ima nikakvog uticaja osim ako... Četka sa drškom od slonovače zaledi se usred pokreta. Osim ako neka od Aes Sedai nije odala da je ona samo Prihvaćena. Zašto ranije nije pomislila na to? Svetlosti, tako je želela da može da porazgovara sa Ninaevom i Elejnom. Samo što nije mogla da shvati kako bi joj to pomoglo, a bila je sigurna kako san o lomljenju stvari znači da će nešto poći naopako ako bude razgovarala s njima.
Grickajući usnicu, razmatrala je da li da ode do Amis i kaže joj kako se ne oseća dobro. Ništa ozbiljno, samo uznemiren stomak, ali misli da noćas neće moći da poseti snove. Ponovo će početi časove posle noćašnjeg sastanka, ali... Još jedna laž, a i kukavički način izvlačenja. Neće biti kukavica. Ne mogu svi biti jednako hrabri, ali kukavičluk je prezira vredan. Šta god da se dogodi noćas, ona mora sebe naterati da se sa tim suoči, i to je to.
Odlučno spusti četku, dunu da ugasi lampu i uvuče se na svoju slamaricu. Bila je dovoljno umorna da je zaspala bez muke, mada je, ako bi bilo neophodno, sad znala kako da se uspava bilo kada, ili da uđe u lagani zanos u kome bi mogla biti u Svetu snova a još uvek razgovarati – pa, mumlati – nekome ko čeka pored njenog tela. Baš pre nego što ju je san ophrvao, shvati nešto iznenađujuće. Stomak joj se više nije uvijao.
Stajala je u ogromnoj zasvođenoj odaji koju su opkoljavali široki stubovi od uglačanog crvenog kamena. Srce Kamena, u Kamenu Tira. Pozlaćene lampe visile su sa lanaca nad njenom glavom. Neupaljene, ali naravno da je bilo svetla, koje je dolazilo odasvud i niotkuda. Amis i Bair već su bile tu, ne izgledajući ništa drugačije nego tog jutra, osim što su sve njihove ogrlice i narukvice svetlucale malo više nego što zlato obično svetluca. Tiho su razgovarale, a delovale su razdraženo. Egvena je čula samo poneku reč, ali među njima i „Rand al’Tor“.
Odjedared shvati da je obučena u belu haljinu Prihvaćenih, sa raznobojnim porubom. Čim joj je to sinulo haljina se pretvori u odeću Mudrih, samo bez nakita. Nije mislila da će druge dve žene primetiti, niti da će znati šta ta haljina znači i ako primete. Bilo je trenutaka kada je predaja oduzimala manje đija a tražila manje toha nego nešto drugo, ali nijedan Aijel nikada ne bi to razmotrio ako pre toga nije pokušao da se bori.
„Ponovo kasne“, ogorčeno reče Amis, išetavši na otvoren prostor ispod velike kupole nad tom odajom. Zariveno u kamene ploče poda, tu je stajalo nešto što je ličilo na mač od kristala – Kalandor iz proročanstava, muški sa’angreal i jedan od najmoćnijih ikada napravljenih. Rand ga je postavio da podseti Tairence na sebe, kao da su uopšte mogli da ga zaborave, ali Amis gotovo da ga i ne pogleda. Za druge Mač Koji Nije Mač može da bude znamenje Ponovorođenog Zmaja; za nju je to bilo nešto što se tiče mokrozemaca. „Bar možemo da se nadamo da će prestati da se prave kako one znaju sve a mi ne znamo ništa. Bile su mnogo bolje, prošlog puta.“
Od Bairinog frktanja i Sorilea bi zatreptala. „Nikad one neće biti bolje. Najmanje što mogu jeste da budu tamo gde su rekle da će biti onda kad su rekle da...“ – prekide se kada se sedam žena iznenada pojavi sa druge strane Kalandora.
Egvena ih je prepoznala, uključujući mladu ženu odlučnih plavih očiju koju je i ranije viđala u Tel’aran’riodu. Ko je ona? Amis i Bair pominjale su ostale, obično kiselim glasom – ali nikada ovu. Nosila je šal plavih resa; sve su nosile šalove. Haljine su im menjale boju i kroj iz časa u čas, ali šalovi ni za trenutak ne zatreperiše.
Oči Aes Sedai odmah se okrenuše ka Egveni. Mudre su mogle i da ne postoje.
„Egvena al’Ver", zvanično progovori Šerijam, „prizvana si pred Dvoranu Kule.“ Njene iskošene zelene oči sijale su od nekih potisnutih osećanja. Egvena oseti kamen u stomaku; znaju da se predstavljala kao puna sestra.
