Egvenin pogled lutao je od jedne do druge, posebno se zadržavši na Amis i Bair. „Ali rekle ste mi koliko pogrešnim smatrate ono što ču uraditi; rekle ste da ne smem ni da pomišljam na to. Rekla sam da neću, a onda sam produžila i smislila kako to da uradim.“
Za divno čudo, na Sorileinom smežuranom licu pojavi se osmeh. Njene višestruke narukvice zazvoniše dok je zadovoljno nameštala šal. „Vidite li? Rekoh vam ja da će ona razumeti. Mogla bi da bude Aijelka.“
Nešto ukočenosti spade sa Amis, a malo više sa Bair i Egvena konačno shvati. One se nisu ljutile što ona namerava fizički da uđe u Tel’aran’riod. To jeste bilo pogrešno u njihovim očima, ali osoba mora činiti ono što oseća da mora, a čak i ako joj uspe, to joj nije donosilo nikakve obaveze, osim prema samoj sebi. Nisu uopšte ljute, još uvek. Smeta im njena laž. Stomak poče da joj se grči. Laž koju je priznala. Možda njena najmanja laž.
Još jedan dubok uzdah bio joj je potreban da bi iz grla iščupala još reči. „Lagala sam i o drugim stvarima. Ulazila sam u Tel’aran’riod sama pošto sam obećala da to neću činiti.“ Amisino lice ponovo potamne. Sorilea, koja nije bila šetač kroz snove, samo žalosno odmahnu glavom. „Obećala sam da ću slušati kao učenica, ali kad ste mi rekle da je Svet snova suviše opasan pošto sam bila povređena, ipak sam otišla.“ Bair prekrsti ruke bezizražajnog lica. Sorilea je mrmljala nešto o šašavim devojčicama, ali to nije zvučalo previše vatreno. Treći dubok dah; ovo je bilo najteže da se izgovori. U stomaku joj više nije poigravalo; sad se grčio tako jako da ju je iznenađivalo da se ne trese. „Najgore od svega je – ja nisam Aes Sedai. Ja sam samo Prihvaćena. Vi biste to nazvale učenicom. Neću biti uzdignuta u Aes Sedai još mnogo godina, ako ikad i budem, sada, posle svega.“
Na ovo Sorilea podiže glavu, čvrsto stisnutih tanušnih usana, ali još uvek nijedna od njih ništa nije govorila. Na Egveni je bilo da ispravi stvari. Nikada neće moći da bude kao pre, ali...
Sve si priznala, prošaputa joj glasić. Sad ti je bolje da što pre utvrdiš koliko brzo možeš da stigneš do Salidara. Još možeš da postaneš Aes Sedai jednog dana, ali nećeš ako ih budeš razljutila još više nego što su sada ljute.
Egvena spusti pogled, pa je piljila u raznobojni tepih, dok su joj se usne izvijale u podsmeh. Podsmeh zbog tog glasića. I zbog osećaja sramote što je mogao da progovori u njenoj glavi, što je mogla da pomisli na to. Odlazila je, ali pre nego što krene, moraće da sredi stvari. To je moguće, po đi’e’tohu. Radiš ono što moraš, a onda platiš koliko košta. Pre mnogo meseci, u Pustari, Avijenda joj je pokazala kako se plaća za laž.
Skupljajući svaku trunku hrabrosti koju je mogla da pronađe, nadajući se da će to biti dovoljno, Egvena spusti svilenu haljinu i ustade. Čudno, samo započinjanje kao da je sve to olakšalo. I dalje je morala da podigne pogled da bi se susrela sa njihovim očima, ali uradila je to ponosno, uzdignute glave, a uopšte nije morala da se napreže da progovori. „Imam toh.“ Stomak je prestao da joj poigrava. „Tražim od vas uslugu, da mi pomognete da platim svoj toh.“ Salidar će morati da sačeka.
Naslonjen na lakat, Met je proučavao igru „lisica i zmija“, raprostrtu na podu šatora. Povremeno bi mu s brade kanula kap znoja, zamalo promašivši tablu. To nije stvarno bila tabla, samo parče crvene tkanine na kojoj su crnim mastilom bile iscrtane paučinaste linije, a strelice su pokazivale koje linije dozvoljavaju pomeranje samo u jednom smeru, a koje u oba. Deset svetlih drvenih diskova, svaki obeležen trouglom, predstavljali su lisice, a deset sa talasastim linijama zmije. Dve lampe, postavljene sa obe strane, davale su više nego dovoljno svetla.
„Pobedićemo ovog puta, Mete", uzbuđeno reče Olver. „Znam da hoćemo.“
„Možda", reče Met. Njihova dva crno obojena diska bila su gotovo pored kruga na sredini table, ali sledeće bacanje kockice bilo je za zmije i lisice. Veći broj puta uglavnom niste uspevali da se pomerite sa spoljne ivice. „Baci kockice.“ Uopšte nije uzimao u ruke čašu za bacanje kockica, ne od dana kada ju je poklonio dečaku; ako će igrati, onda nema potrebe da se umeša njegova sreća.
Olver se nasmeši i pročangrlja kožnom čašom pa izbaci kockice koje je načinio njegov otac. Zastenja kad izbroja tačkice; ovog puta tri kockice su pokazivale trouglove a druge tri talasaste linije. Kad je red na njih morate da pomerite zmije i lisice prema sopstvenim diskovima najkraćim putem, i ako se spuste na polje na kome se nalazite... zmija dotače Olvera, lisica Meta, a Met je mogao da vidi kako bi, da su odigrane i ostale kockice, još dve zmije stigle do njega.
Samo dečja igra, ali igra u kojoj niste mogli da pobedite dok god ste igrali po pravilima. Ubrzo će Olver biti dovoljno star da to shvati, pa će, kao i ostala deca, prestati da igra. Samo dečja igra, ali Metu se nije dopadalo da ga stignu lisice, a još manje zmije. To je vraćalo loša sećanja, mada nisu imala veze jedna s drugima.
