Naterale su je da im sve ponavlja. Mudre su smatrale da je sasvim dovoljno ako se nešto kaže jednom, a teško učenici koja ne uspe da sasluša i čuje. Egvena se sećala ponečeg od onoga što treba da kaže sa časova polaznicama, u Kuli, pa je već prvi put ponovila reči savršeno, ali Aes Sedai su ponavljale i ponavljale, a onda počinjale iznova. Egvena nije shvatala. Za svakog na svetu rekla bi da je uznemiren, bilo mu lice hladnokrvno ili ne, osim za Aes Sedai. Zapita se ne greši li negde slučajno, pa poče da upotrebljava drugačije reči.
„Izgovori ih kao što ti je rečeno", odreza Karlinja kao ledenica koja se lomi, a Mirela, zvučeći jedva manje ledeno, reče: „Ne smeš sebi dozvoliti nijednu grešku, dete. Nijednu!“
Prošla je kroz to još pet puta, a kad se pobunila u rekla da je tačno izgovorila svaku reč, nabrojala ko će gde stajati i ko će šta reći, baš onako kao što su joj kazale, pomislila je da će je Morvrin isprašiti po ušima, ako Beonin ili Karlinja to ne urade pre nje. Za svaki slučaj, njihovi pogledi bili su teški kao šamari, a Šerijam ju je posmatrala kao da je polaznica koja se duri. Egvena uzdahnu i poče ponovo: „Ulazim u pratnji vas tri...“
Bila je to tiha povorka koja se probijala gotovo praznim, mesečinom obasjanim ulicama. Nekolicina ljudi koja je još uvek bila napolju nije ih ni pogledala; šest Aes Sedai sa jednom jedinom Prihvaćenom – za njih je mogao biti uobičajen prizor, a možda i ne, ali u svakom slučaju nedovoljno čudan da bi izazvao naročitu pozornost. Prozori koji ranije behu osvetljeni sada su bili tamni; tišina je ležala na naselju i njihovi koraci po utabanoj zemlji jasno su se čuli. Egvena se poigravala sa prstenom Velike zmije, koji se nalazio na svom mestu, na njenoj levoj ruci. Noge su joj klecale. Ona jeste bila spremna da se suoči sa svime, ali njen spisak „svega“ nije uključivao i ovo.
Zaustaviše se pred četvrtastom trospratnicom. Svi prozori su bili tamni, ali na mesečevoj svetlosti delovala je kao krčma. Trebalo je da Karlinja, Beonin i Anaija ostanu tu, a barem prve dve nisu izgledale zadovoljne zbog toga; nisu se žalile, kao što nisu ni u kući, ali bespotrebno su poravnavale svoje suknje i držale glave ukočeno podignute, ne gledajući u Egvenu.
Anaija umirujuće pomilova Egvenu po kosi. „Sve će proći dobro, dete.“ Ona je pod pazuhom nosila zavežljaj s haljinom koju će Egvena navući kada se sve završi. „Ti brzo učiš.“
Duboko u kamenoj zgradi oglasi se gong, jednom, drugi put, treći put. Egvena gotovo da poskoči. Tišina koliko otkucaj srca, a onda se ponovo začu bronzana pesma gonga. Mirela nesvesno poravna svoju haljinu. Još jednom muk, pa opet trostruki zov.
Šerijam otvori vrata, a Egvena ju je pratila unutra sa Mirelom i Morvrin za petama. One je okružiše – Egvena nije mogla da ne pomisli – poput stražara koji su tu kako bi se postarali da slučajno ne pobegne.
Velika prostorija visoke tavanice u koju uđoše nije bila tamna, daleko od toga. Na okvirima četiri široka kamena kamina stajale su brojne lampe, a još ih je bilo na stepenicama, kao i na ograđenom odmorištu koje je gledalo na prostoriju. Visoke višestruke lampe, sa ogledalima kako bi se pojačala svetlost, stajale su u svakom ćošku prostorije. Ćebad zastrta preko prozora sprečavala su svetlost da izađe.
Levo i desno stajalo je po devet stolica, okrenute sučelice, po tri u redu. Žene u njima, Predstavnice šest Ađaha u Salidaru, nosile su šalove i haljine odgovarajućih boja. Okrenule su glave ka Egveni, a lica su im pokazivala samo hladno dostojanstvo.
Na udaljenom kraju sobe stajala je još jedna stolica, na malom postolju nalik spljoštenoj kutiji. Visoka, teška stolica izrezbarenih nogara i naslona, tamnožute boje da bi izgledala kao da je pozlaćena. Preko rukohvata je ležala ešarpa, sa prugama u sedam boja. Izgledala je miljama udaljena od mesta na kome je stajala Egvena.
„Ko stupa pred Dvoranu Kule?“, visokim jasnim glasom pitala je Romanda. Ona je sedela, baš pored zlatne stolice, naspram tri Plave sestre. Šerijam glatko istupi u stranu, otkrivajući Egvenu.
„Ona koja hodi poslušno, u Svetlosti", reče Egvena. Glas bi trebalo da joj se trese. Pa neće valjda stvarno to da urade?
„Ko stupa pred Dvoranu Kule?“, ponovo je pitala Romanda.
„Ona koja hodi ponizno, u Svetlosti.“ Svakog časa ovo će se pretvoriti u suđenje zato što se izdavala za Aes Sedai. Ne, ne za to; samo će je ograditi štitom i zatvoriti je do suđenja. Ali valjda...
„Ko stupa pred Dvoranu Kule?“
„Ona koja hodi po prizivu Dvorane, poslušno i ponizno, u Svetlosti, tražeći samo da prihvati volju Dvorane.“
Ustade tamna vitka žena, među Sivima iza Romande. Kao najmlađa Predstavnica, Kvemsa izgovori obredno pitanje koje je poticalo još od Slamanja Sveta: „Ima li ovde ikoga osim žena?“
Romanda promišljeno zabaci svoj šal i ostavi ga da stoji preko naslona stolice dok je ustajala. Kao najstarija, ona je prva odgovarala. Jednako promišljeno, ona razveza haljinu i svuče je do struka, zajedno sa košuljom. „Ja sam žena", objavila je.
