Bilo je ljudi na ulicama, neki su se kretali među kućama čiji su osvetljeni prozori pravili zlatne barice. Hodajući pomalo oprezno, Egvena priđe mršavoj ženi sa belom keceljom i izrazom dosade na licu. „Oprosti. Zovem se Egvena al’Ver. Ja sam Prihvaćena" – žena oštro odmeri njenu haljinu za jahanje – „i tek što sam stigla. Možeš li me uputiti do Šerijam Sedai? Moram je pronaći.“ Šerijam je verovatno već zaspala, ali ako i jeste, Egvena je nameravala da je probudi. Rečeno joj je da dođe što je pre moguće i Šerijam će saznati da je stigla.
„Svi dolaze kod mene“, gunđala je žena. „Radi li iko išta sam za sebe? Ne, one hoće da Nildra to uradi. Vi, Prihvaćene, najgore ste od svih. Pa, nemam celu noć. Prati me ako ideš sa mnom. Ako ne, možeš sama da je potražiš.“ Nildra požuri i ne osvrnuvši se.
Egvena ju je pratila u tišini. Bojala se da će – samo li zine – reći toj ženi ono što misli, a to teško da je bio način da otpočne svoj boravak u Salidaru. Koliko god kratak da je. Požele da se njeno aijelsko srce i dvorečanska glava nekako slože.
Nisu išle daleko, deo puta uz ulicu od nabijene zemlje, pa iza ćoška u sledeću, užu ulicu. Iz nekih kuća dopirao je smeh. Nildra se zaustavi pred jednom koja je bila tiha, iako su prozori sobe u pročelju sijali.
Zaustavivši se taman koliko da pokuca na vrata, ona uđe pre nego što je iko odgovorio. Klecnula je sasvim učtivo, iako kratko, a govorila je sa nešto više uvažavanja nego pre toga. „Aes Sedai, devojka kaže da se zove Egvena i ona...“ Nije stigla dalje od toga.
Sve su bile tu, svih sedam iz Srca Kamena, nijedna nije izgledala spremna za počinak, iako su sve osim mlade žene sa Sijuaninim imenom nosile ogrtače. Videvši kako su im stolice raspoređene, Egveni se činilo da je ušetala usred rasprave. Šerijam je prva poskočila iz svoje stolice, odmahujući Nildri da izađe. „Svetlosti, dete! Već?“
Niko nije ni najmanje obraćao pažnju na Nildrin naklon, niti na njeno šta-sve- moram-da-trpim šmrkanje dok je izlazila.
„Uopšte nismo očekivale", progovori Anaija, uhvativši Egvenu za ruke uz topao osmeh. „Ne tako brzo. Dobro došla, dete. Dobro došla.“
„Je li bilo kakvih loših posledica?", zahtevala je da zna Morvrin. Nije ustala, kao ni Karlinja ili mlada Aes Sedai, ali Morvrin se napeto nagla napred. Sve ostale nosile su raznobojne svilene ogrtače, od brokata ili sa vezom; njen je bio od obične smeđe vune mada je delovao meko i umešno izatkan. „Osećaš li ikakve promene posle tog iskustva? Imale smo tako malo polaznih tačaka. Iskreno, sasvim sam iznenađena da je uspelo.“
„Moraćemo da vidimo to na delu da bismo znale koliko je dobro izvedeno.“ Beonin srknu čaj, a onda spusti šoljicu i tacnu na stočić klimavih nogu koji je stajao po strani. Šoljica i tacna nisu se slagale, a opet, ništa od nameštaja nije se slagalo, a većina je bila nakrivljena koliko i stočić. „Ako ima nekih loših posledica, može da bude Lečena, pa da završimo s tim.“
Egvena brzo odstupi od Anaije, spuštajući svoje stvari pored vrata. „Ne, sasvim sam dobro. Zaista jesam.“ Trebalo je da okleva; Anaija je mogla da je Izleči bez pitanja. A to bi bilo varanje.
„Meni deluje dovoljno zdravo", hladno reče Karlinja. Kosa joj je stvarno bila kratka, tamne kovrdže jedva da su joj pokrivale uši; to nije bilo samo nešto što je uradila u Tel’aran’riodu. Naravno, nosila je belo; čak joj je i vez bio beo. „Možemo da zamolimo jednu od Žutih da je kasnije pažljivo pregledaju, da budemo sigurne, za svaki slučaj.“
„Pustite je da spusti noge na zemlju", smejući se progovori Mirela. Bogati crveni i žuti cvetovi prekrivali su ogrtač koji jedva da je imao naznake zelenog. „Upravo je prešla hiljadu liga za noč. Za nekoliko sati.“
„Nemate vremena da je puštate u potragu za sopstvenim nogama", odlučno reče mlada Aes Sedai. Ona je stvarno delovala kao da ne pripada tom skupu, u žutoj haljini sa suknjama prošaranim plavim i okruglim plavo vezenim izrezom. Zbog toga i zato što je bila jedina kojoj su se mogle odrediti godine. „Narednog jutra Dvorana će se obrušiti na nju. Ako ne bude spremna, Romanda će je rasporiti kao ugojenog šarana.“
Egvena zasopta. Taj glas potvrđivao je više nego reči. „Ti si Sijuan Sanče. Ne, to je nemoguće!“
„O, da, sasvim je moguće", suvo primeti Anaija, pogledavši mladu ženu mučenički.
„Sijuan je ponovo Aes Sedai.“ Mirelin pogled bio je više malaksao nego namučen.
Mora da je istina –
