Egvena zausti da upita zašto tako ističe ime, a onda iznenada shvati da je ’Mariganina’ ogrlica parnjak narukvice oko Ninaevine ruke. Nije mogla da prestane da pilji. Žena sasvim sigurno nije izgledala nimalo nalik njenoj predstavi o izgledu Izgubljenih. Ona to i reče, a Ninaeva se nasmeja.
„Posmatraj, Egvena.“
Uradila je i više od toga; gotovo je iskočila iz stolice i posegla za saidarom. Čim je Ninaeva progovorila, sjaj je okružio „Marigan". Samo za trenutak, ali pre nego što je nestao žena u jednostavnoj vunenoj haljini potpuno se promenila. U stvari, to su bile sitne promene, ali sve zajedno davale su drugačiju ženu, lepuškastu pre nego lepu, ali nimalo iznurenu, ženu ponosnog, čak kraljevskog držanja. Samo su joj oči ostale iste, svetlucave, ali iako su bile nemirne, Egvena je mogla da poveruje kako je ova žena Mogedijen.
„Kako?“, bilo je sve što je rekla. Pažljivo je slušala Ninaevino objašnjenje o tkanju prerušavanja i izvrtanju tkanja, ali je posmatrala Mogedijen. Ona jeste ponosna, kao i puna sebe, puna osećanja da je ponovo ona.
„Vrati je nazad", reče Egvena kad se završilo objašnjavanje. Ponovo je sjaj saidara trajao samo za trenutak, a kad je izbledeo, nije bilo vidljivog tkanja. Mogedijen je ponovo bila obična i iznurena, žena sa sela koja je vodila težak život i izgledala starije nego što jeste. Crne oči svetlucale su ka Egveni, ispunjene mržnjom, a možda i gađenjem prema samoj sebi.
Shvativši da još uvek drži saidar, Egvena se za trenutak osećala budalasto. Ni Ninaeva ni Elejna nisu posegle za Izvorom. A opet, Ninaeva je nosila narukvicu. Egvena ustade, ne skidajući pogled sa Mogedijen, pa ispruži ruku. Ako ništa drugo, Ninaeva je delovala kao da jedva čeka da skine tu stvar sa zgloba, što je Egvena mogla i da razume.
Dodajući joj narukvicu, Ninaeva reče: „Spusti poslužavnik na sto, Marigan. I ponašaj se najbolje što možeš, Egvena je živela među Aijelima.“
Egvena je prevrtala po rukama srebrni krug i pokušavala da ne zadrhti. Lukav rad, tako mudro podeljen na delove da je gotovo delovala kao da je iz jednog komada. Ona je nekad bila na drugom kraju a’dama, seanšanske sprave sa srebrnim povocem koji povezuje ogrlicu i narukvicu. Stomak joj se uvijao kao što nije ni kad se suočila sa Dvoranom ili gomilom napolju; izgledalo je kao da pokušava da nadoknadi svoju pređašnju mirnoću. Promišljeno, ona zatvori parče srebra oko svoga zgloba. Imala je neku predstavu o tome šta može da očekuje, ali ipak je malo nedostajalo da poskoči. Osećanja druge žene ležala su pred njom, čitava ona skupljena u jednom, ograđenom, delu Egveninog uma. Tu je, uglavnom, bilo treperavog straha, ali i gađenje na samu sebe, za koje joj se malopre učinilo da ga je primetila, teklo je gotovo jednako jako. Mogedijen se nije dopadao njen trenutni izgled. Možda joj se naročito nije dopadao pošto je nakratko bila u svom stvarnom obličju.
Egvena razmisli o tome ko je žena u koju upravo gleda; jedna od Izgubljenih, žena čije ime je vekovima korišćeno da se plaše deca, žena čiji zločini su zaslužili smrtnu kaznu već stotinu puta. Ona pomisli na znanje u toj glavi. Natera samu sebe da se osmehne. Nije to bio lep osmeh; nije ni nameravala da bude, a nije joj se činilo da može takav da napravi, čak i kad bi pokušala. „One su u pravu. Živela sam sa Aijelima. Zato, ako očekuješ da ću biti nežna kao Ninaeva ili Elejna, možeš to da izbaciš iz glave. Samo jednom napravi pogrešan korak preda mnom, pa ću te naterati da me moliš za smrt. Samo, neću te ubiti. Pronaći ću način da zauvek ostaneš s takvim licem. S druge strane, ako pokušaš nešto više od pogrešnog koraka...“ Ona proširi osmeh, dok na kraju nije samo pokazivala zube.
Strah toliko poraste da udavi sve ostalo i ispupči ogradu. Stojeći pred stolom, Mogedijen je držala svoje suknje, pobelelih zglobova, i vidno se tresla. Ninaeva i Elejna gledale su u Egvenu kao da je nikada ranije nisu videle. Svetlosti, pa nisu valjda očekivale da bude uviđavna prema jednoj od Izgubljenih? Sorilea bi je vezala za kolac na suncu kako bi je naterala da puzi, ako joj ne bi jednostavno prerezala grkljan, onako usput.
Egvena priđe Mogedijen. Druga žena je bila viša, ali povukla se uz sto, oborivši kupe za vino na poslužavniku i zaljuljavši bokal. Egvena progovori hladnim glasom; nije morala mnogo da se trudi. „Onaj dan kad budem osetila da si izgovorila laž biće dan kada ću te lično pogubiti. Sad. Razmatrala sam putovanje sa jednog na drugo mesto, tako što bih probušila rupu, da se tako izrazim, odavde donde. Rupu kroz Šaru, tako da ne postoji nikakva udaljenost između tamo i ovde. Da li bi mi to uspelo?“
„Uopšte ne bi, jer si žena“, reče Mogedijen, brzo i bez daha. Strah koji je ključao u njoj sada joj se jasno ocrtavao na licu. „Tako Putuju muškarci.“
Reč je posebno naglasila; govorila je o jednom od izgubljenih Talenata. „Kad bi ti to pokušala, bila bi usisana u... ne znam šta je to. Prostor između niti Šare možda. Mislim da ne bi dugo poživela. Samo znam kako se nikada ne bi vratila.“
