„Putovanje", zgađeno progunđa Ninaeva. „Nikada nismo pomislile na Putovanje!“
„Ne, nismo", Elejna nije zvučala nimalo zadovoljnije sobom. „Pitam se na šta sve nismo nikada pomislile!“
Egvena nije obraćala pažnju na njih. „Kako onda?", upita meko. Tih glas uvek je bolji od vike.
Mogedijen se trže kao da je ipak vikala na nju. „Napraviš dva istovetna mesta u Šari. Mogu ti pokazati kako. Trebaće malo napora, zbog te... te ogrlice, ali mogu...“
„Ovako?", reče Egvena, prigrlivši saidar i tkajući tokove Vazduha. Ovog puta nije pokušavala da dotakne Svet snova, ali očekivala je nešto, manje-više isto, ako bi uspela. Dobila je nešto sasvim drugačije.
Tanka zavesa koju je istkala nije delovala magličasto, a trajala je samo časak pre nego što se skupila u rez srebrnoplave svetlosti. Sama svetlost se brzo širila – ili možda vrtela; bar je njoj to tako izgledalo – u... nešto. Onda je nasred poda stajao jedan... jedan prolaz, nimalo nalik magličastom prividu Tel’aran’rioda koju je imala iz svog šatora, prolaz koji se otvarao na suncem sprženu zemlju, naspram koje je najgora suša delovala raskošno. Kamena koplja i oštre stene nadnosile su se nad prašnjavu ravnicu žućkaste gline ispresecane pukotinama i istačkane sa nekoliko usahlih žbunova koji su i iz daljine delovali trnovito.
Egvena samo što se nije zapiljila. To je bila Aijelska pustara, na pola puta između uporišta Hladnih stena i doline Ruideana, mesto na kome teško da je bilo ikoga – i da je iko mogao biti povređen; Randove mere opreza u onoj posebnoj odaji u Sunčevoj palati nagoveštavale su joj da i ona mora da ih ima – ali samo se nadala da će moći da ga dosegne, a bila je potpuno ubeđena kako će ga videti kroz treperavu zavesu.
„Svetlosti!", u dahu izreče Elejna. „Znaš li šta si upravo uradila, Egvena? Znaš li? Mislim da bih mogla to da uradim. Ako ponoviš tkanje, sigurna sam da ću ga zapamtiti.“
„Zapamtiti šta?“ Ninaeva je bukvalno zapomagala. „Kako je to uradila? O prokleta da je ta
Mogedijenino lice postalo je nepomično; nesigurnost se tumbala kroz narukvicu gotovo jednako teško koliko i strah. Čitanje osećanja nije bilo isto što i čitanje reči na stranici, ali ova dva su bila vrlo jasna. „Ko...?“ Mogedijen obliznu usne. „Ko te je to naučio?“
Egvena se osmehnu, kao što je videla da se Aes Sedai osmehuju; bar se nadala da je nagovestila tajanstvenost. „Nikad ne budi sasvim sigurna da već ne znam odgovor", odvrati hladno. „Zapamti. Slažeš li me jednom...“ Iznenada joj sinu kako to mora da zvuči Ninaevi i Elejni. One su uhvatile ženu, držale su je zarobljenu u najneverovatnijim uslovima, izvukle su razne vrste podataka od nje. Okrenuvši im se ona se kratko i nestašno nasmeja.
„Zašto se izvinjavaš?“ Elejna se široko osmehivala. „Ti i treba da preuzmeš stvari u svoje ruke, Egvena.“
Ninaeva cimnu pletenicu a onda se izbeči na nju. „Ništa mi ne pomaže!
O krvi mu i krvavog pepela!“ Oči joj se razrogačiše kad shvati šta je upravo rekla, pa pokri usta rukama.
Egvena pogleda Mogedijen. Žena je bila zauzeta uspravljanjem vinskih kupa i sipanjem vina koje je mirisalo na slatke začine, ali nešto je prostrujalo kroz narukvicu još dok je Ninaeva govorila. Možda šok? Možda je više volela gospodarice koje je poznavala od ove koja joj je zapretila smrću gotovo prvom rečju.
Na vratima se začu oštro kucanje, a Egvena brzo otpusti saidar; otvor ka Pustari nestade. „Napred.“
Sijuan zakorači u sobu i zaustavi se, odmerivši Mogedijen, narukvicu na Egveninoj ruci, Ninaevu i Elejnu. Zatvorivši vrata ona načini naklon dublji od bilo čega što su činile Romanda i Lelejna. „Majko, došla sam da te podučim pravilima ponašanja, ali ako bi ti više odgovaralo da se vratim kasnije...?“ Podigla je obrve, mirno ih ispitujući.
„Idi", reče Egvena Mogedijen. Ako su Ninaeva i Elejna bile voljne da je puštaju da se slobodno kreće, onda ju je adam sigurno na neki način ograničavao, iako ne koliko i onaj sa povocem. Poigravajući se narukvicom – mrzela je tu stvar ali nameravala je da je nosi danonoćno – dodade: „Ali ostani mi na raspolaganju. Pokušaj bekstva doneće ti isto što i laž.“ Strah prostruja kroz adam dok je Mogedijen žurila napolje. To je mogla da bude nevolja. Kako su Ninaeva i Elejna živele sa tim bujicama strave? Ipak, to je bilo pitanje za kasnije.
Okrenuvši se ka Sijuan, ona prekrsti ruke na grudima. „Ovo neće moći, Sijuan. Ja znam sve. Kćeri.“
Sijuan nakrivi glavu. „Ponekad, znati nešto ne daje ti nikakvu prednost. Ponekad, to samo znači deliti opasnost.“
„Sijuan!“, reče Elejna, poluzaprepašćeno i poluupozoravajuće, a na Egvenino iznenađenje Sijuan učini nešto što nikada nije očekivala da vidi od Sijuan Sanče. Ona pocrvene.
