„Svako mora ponekad da se izlaže opasnosti.“ Oštrina njenoga glasa bila je u suprotnosti sa osmehom tih podatnih usana. „I nastavićeš da pritiskaš da se Logan ponovo smiri. Ili to. Ili da se ubije.“ Kratko kreveljenje u stvari ju je nekako samo činilo još lepšom. „Ako ga ikada izvedu iz te kuće, ja ću se lično pobrinuti za to.“
Delana nije mogla da zamisli kako, ali nije nameravala da sumnja u ženu dok se ne pokaže kako ne uspeva. „Samo ne razumem zašto se toliko plašiš jednog čoveka koga šest sestara drži pod štitom od zore do zore.“
Halimine zelene oči zasijaše dok je skakala na noge. „Ne bojim se i nemoj da si to ikada nagovestila! Hoću Logana smirenog ili mrtvog, to je sve što treba da znaš. Da li smo se razumele?“
Ne prvi put, Delana razmisli o ubijanju druge žene, ali kao i uvek imala je gadan osećaj da bi poginula ona sama. Halima je nekako znala kad bi ona prigrlila saidar, iako sama nije mogla da usmerava. Najgora od svega bila je mogućnost da je Halima ne ubije samo zato što joj je potrebna; Delana nije mogla da zamisli šta bi joj inače uradila, ali sam nagoveštaj te pretnje činio je da se strese. Moraće da bude sposobna da ubije tu ženu, sad i ovde. „Da, Halima", odvrati pitomo i mrzela je samu sebe zbog toga.
„To je tako lepo od tebe", mrmljala je Sijuan, držeći šolju da joj Lelejna dospe malo rakije u čaj. Sunce je zalazilo bojeći svetlost crveno, ali ulice su još bile bučne. „Ne možeš ni da zamisliš koliko je naporno pokušavati da tu devojku naučiš ponašanju. Ona izgleda misli da će sve biti u redu dok god se ponaša kao neka
Lelejna je ispuštala glasove razumevanja iznad sopstvene šolje čaja. „Ti reče da se žalila na Romandu?“
Sijuan slegnu ramenima. „Ma nešto o tome kako Romanda istrajno traži da ostanemo ovde umesto da krenemo na Tar Valon, ako sam je dobro razumela. Svetlosti, ta devojka ima narav kao ptica ribar u sezoni parenja. Gotovo da sam poželela da je uhvatim za ramena i protresem, ali naravno, ona sada nosi ešarpu. Pa, kad završim sa časovima, završila sam s njom. Sećaš li se...?“
Smejući se u sebi, Sijuan je posmatrala kako Lelejna ispija sve to zajedno s čajem. Samo je prva rečenica stvarno bila važna. Deo o naravi bio je njen sopstveni dodatak, koji će, možda, navesti neke Predstavnice da se kreću malo opreznije oko Egvene. Osim toga, sumnjala je da je to možda i tačno. Ona više nikada neće ponovo postati Amirlin, a bila je prilično sigurna da bi pokušaj upravljanja Egvenom bio jednako neuspešan kao i kad bi neko pokušao da upravlja njome, a i jednako bolan, a opet, naučiti Amirlin da bude Amirlin... Radovala se tome kao ničemu drugom već dugo, dugo vremena. Egvena al’Ver biće Amirlin pred kojom će prestoli podrhtavati.
„Ali šta je sa mojom blokadom?", reče Ninaeva, a Romanda se namršti na nju. Bile su u Romandinoj sobi u Maloj kuli, a ovo je bilo vreme kada je Romanda trebalo da je ima, prema rasporedu koji su Žute sastavile. Muzika i smeh koji su dopirali spolja kao da su ljutili Žutu.
„Nisi delovala tako revno ranije. Čujem kako si rekla Dagdari da si i ti Aes Sedai, a da ona može da pronađe neko jezero u kome će da ohladi glavu.“
Na Ninaevinom licu podiže se plamen. Pouzdaj se u njenu narav da se ispreči na putu. „Možda sam tek shvatila da to što sam Aes Sedai ne znači kako mogu da usmeravam imalo lakše nego ranije.“
Romanda šmrknu. „Aes Sedai. Mnogo ti još moraš da prođeš do toga, štagod... pa dobro, onda. Nešto što nismo pokušale ranije. Skači na jednoj nozi. I pričaj.“ Ona sede u izrezbarenu naslonjaču blizu kreveta, još uvek se mršteći. „Ogovaranja, mislim. Pričaj o laganim stvarima. Na primer, šta je ono Amirlin pomenula, o čemu je Lelejna želela da razgovara s njom?“
Za trenutak Ninaeva je samo besno piljila u nju. Da skače na jednoj nozi? To je potpuno blesavo! Pa opet, ona i nije došla ovamo zbog svoje blokade. Zadigavši suknje, poče da skakuće. „Egvena... to jest Amirlin... nije mnogo govorila. Nešto o tome da mora da se ostane u Salidaru...“ Biće bolje da ovo upali, ili će Egvena čuti nekoliko izabranih reči, bila Amirlin il’ ne bila.
„Mislim da će ovaj bolje raditi, Šerijam", reče Elejna pruživši joj izvijen crveno-plavi prsten napravljen od nečega što je tog jutra bilo kamen. U stvari, nije se nimalo razlikovao od drugih koje je napravila. Stajale su odvojene od gomile, na ulazu u uzak prolaz između kuća obasjan crvenim suncem. Iza njih su ječale violine i pištale frule.
