Gospodar haosa полностью

„Moja naslonjača?", reče tiho. Nadala se da je primetio kako se ona ne znoji, a ni Elejna i Ninaeva. U svakom slučaju, Ninaeva ne baš mnogo. Sijuan im je otkrila štos, i nije imalo nikakve veze sa Moći, već se samo trebalo naročito usredsrediti. Ninaeva je bila prilično ljuta, što i nije iznenađujuće, što ih Sijuan tome nije naučila ranije, ali Sijuan joj je mirno odvratila da je to namenjeno Aes Sedai, a ne Prihvaćenima. Za sada je Egvena uspevala da kontroliše svoje misli, kad je bilo sestara u okolini, a hladno lice namesto oznojenog takođe je izgleda bilo od pomoći, kada je njihov stav u pitanju. Barem kod nekih. Trebalo bi čuda da učini s Metom. Ako on ikada prestane da zuri u prazno i primeti ih. „Mete? Moja naslonjača?“

On s trže, a onda ustade i stade sa strane nemo piljeći u nju, pa u Elejnu, zatim u Ninaevu, kao da su nekakva zagonetka. Pa, Ninaeva i Elejna posmatrale su ga gotovo istovetno, a one su, sasvim sigurno, imale bolje razloge.

Ona otrese jastučiće pre nego što ih je vratila na stolicu, sa zahvalnošću misleći na Čezu. Posle dva dana više joj nisu bili potrebni, ne stvarno, ali bilo je ili da se odrekne kupanja ili da pristane na jastuke dok se pokazivao i nagoveštaj modrice. Čeza bi uklonila jastučiće da joj je Egvena kazala. Oznojenog ili hladnog lica, Egvena je bila Amirlin Tron, pred kojom se kraljevi klanjaju a kraljice spuštaju u naklon, pa iako nijedan to do sada nije uradio; upravo ona će izvesti Elaidu na suđenje i pogubljenje po kratkom postupku, a onda dovesti u red celu Belu kulu, a to znači i ceo svet. Čeza bi to učinila, a onda bi posmatrala Egvenu povređenim, prekornim pogledima jer joj nije dopustila da se stara o njoj, tako da je bilo mnogo lakše jednostavno ostaviti jastučiće.

Namestivši se i skrstivši šake na stolu ona reče: „Mete...“ On je smesta prekide.

„Ovo je stvarno ludo, znaš“, reče joj on tiho. Tiho, ali sasvim odlučno. „Završićeš otfikarene glave, Egvena. Sve vi ćete. Odrubiće – vam – glave.“

„Mete", kaza ona glasnije, ali on je samo nastavljao.

„Slušaj, još možeš da se izvučeš iz ovoga. Ako one misle da si im ti Amirlin, možeš da pođeš sa mnom da... da pogledaš Družinu. Ti napravi prolaz, a onda ćemo nestati pre no što ova gomila praznoglavih luđakinja stigne i da trepne.“

Ninaeva je videla kako saidar nestaje oko njega, ali ona se nosila s jogunastim muškarcima mnogo pre no što je naučila da usmerava. Uz promuklo režanje: „Ugrejaćeš moju zadnjicu?", za koje je Egvena smatrala da nije bilo namenjeno tuđim ušima, Ninaeva vešto pokupi suknje i šutnu Meta u njegovu zadnjicu, tako jako da se teturao sve do zida pre nego što se zaustavio. Elejna pršte u smeh, a onda se brzo preseče, ali još je podrhtavala, sjajnih očiju.

Egvena je grizla usnu da ne bi i sama počela da se smeje. Met lagano okrenu glavu da se zagleda u Ninaevu, koja je, razrogačenih očiju, bila slika i prilika uvređenosti i besa. Onda on skupi obrve, pa povlačeći raskopčan kaput kao da ga ispravlja lagano krenu ka njoj. Polako, jer je šepao. Egvena prekri usta rukama. Stvarno ne bi bilo lepo da se smeje.

Ninaeva se ukočeno ispravi, a onda se, izgleda, ponečega i doseti. Možda je bila dovoljno ljuta da usmerava, ali saidar je, izgleda, bio beskoristan kad je on u pitanju. Met je bio visok za Dvorečane, upadljivo viši od nje, upadljivo jači, a tu je bio i nesumnjivo opasan odsjaj u njegovim očima. Ona brzo pogleda u Egvenu i poravna haljinu, pokušavajući da održi dostojanstven izraz lica. Met priđe bliže, olujnog lica. Još jedan hitar pogled, i na licu joj se promoli zabrinutost, a ona uzmače za korak.

„Mete“, reče Egvena ravnim glasom. Nije se zaustavio. „Mete, prekini da izigravaš budalu. U priličnom si sosu, ali mislim da ču moći da te iščupam, ako budeš slušao šta ti se kaže.“

Konačno se zaustavio. Iskezio je zube na Ninaevu, upozoravajuće mahnuo prstom, onda joj okrenuo leđa i spustio pesnice na pisaći sto. Ja sam u sosu? Egvena, skočila si s drveta u medveđu jazbinu, a misliš da je sve u redu jer se još nisi prizemljila!“

Ona mu se umirujuće osmehnu. „Mete, nema ih mnogo u Salidaru sa lepim mišljenjem o Zmajuzakletima. Lord Brin ga zasigurno nema, niti njegovi vojnici. Čuli smo pojedine krajnje uznemiravajuće pripovesti. I neke od kojih ti se želudac prevrće.“

„Zmajuzakleti!“, urliknu on. „Kakve to veze ima sa mnom? Ja nisam krvavi Zmajuzakleti!“

„Naravno da jesi, Mete.“ Izgovorila je to kao nešto najočitije na svetu. Što je i bilo, samo ako se malo razmisli. „Ideš tamo gde te Rand pošalje. Šta si onda ako ne Zmajuzaklet? Ali, ako me budeš slušao, moći ću da ih sprečim da tvoju glavu nataknu na koplje. U stvari, nisam sigurna da bi lord Brin koristio koplje – uvek se žali kako ih nema dovoljno – ali sigurna sam da bi nešto smislio.“