Niko nije pokušavao da ih zaustavi dok su ujahivali, ali ljudi su zastajali, a svako oko okretalo se njemu i njegovoj čudnoj družinici. Znali su, naravno. Svi su znali. Odustao je od brojanja Aes Sedai kada je stigao do pedeset; prebrzo je stigao do tog broja, za bilo čiji ukus. Nije bilo vojnika u gomili, ako se ne računaju Zaštitnici, neki u tim ogrtačima koji menjaju boje, neki poigravajući se balčakom svoga mača dok su ih posmatrali kako prolaze. Nedostatak vojnika u selu jednostavno je značio da su svi u logoru koji je Vanin pomenuo.
A ako su svi vojnici u logoru, znači da se za nešto pripremaju. Met se nadao da će se Talmanes držati svojih uputstava. Talmanes je imao nešto razuma, ali znao je da bude nestrpljiv da krene u napad skoro kao i Nalesin. On bi ostavio zapovedništvo Daeridu – Daerid je prošao kroz previše bitaka da bi bio nestrpljiv – ali plemići to nikako ne bi otrpeli. U Salidaru kao da nije bilo nijedne muve.
Jedna žena zapade mu za oko, lepuškasta žena u čudnoj odeći, širokim žutim pantalonama i kratkom belom kaputiću, zlatne kose spletene u bogatu pletenicu koja joj je padala do struka. Ona je, ni manje ni više, nosila luk. Nije bilo mnogo žena koje su se opredeljivale za lukove. Videla je kako je gleda i sklonila se u najbliži prolaz. Nešto u vezi s njom zagolicalo mu je sećanja, ali nije mogao da se seti šta. To je nevolja sa svim tim starim sećanjima; uvek je sretao ljude koji su ga podsećali na nekoga za koga bi se ispostavilo da je mrtav bar hiljadu godina, kada bi se konačno dosetio. Možda je stvarno i video nekoga ko je ličio na nju. Te rupe u onome čega se sećao iz sopstvenog života bile su čupave po ivicama. Verovatno još jedan Lovac na Rog, pomisli, pa je izbaci iz glave.
Nije bilo svrhe jahati uokolo dok ti se neko ne obrati, jer je izgledalo da niko i neće. Met zaustavi konja i klimnu glavom mršavoj tamnokosoj devojci koja ga je pogledala, hladnog ispitivačkog izraza lica. Lepuškasta ali suviše mršava za njegov ukus, čak i da nema to bezvremeno lice. Ko želi da ga bodu kosti svaki put kad je zagrli? „Zovem se Met Kauton“, reče nenapadno. Ako je očekivala klanjanje i puzanje, može da se nosi, ali bilo bi jednako glupo naterati je da se suprotstavlja. „Tražim Elejnu Trakand i Egvenu al’Ver. I Ninaevu al’ Mera, pretpostavljam.“ Rand je nije pomenuo, ali ona je otišla sa Elejnom, to je znao.
Aes Sedai iznenađeno zatrepta, ali munjevito povrati dostojanstvo. Proučila je njega i ostale, jednog po jednog, zaustavivši se na Avijendi, a onda je tako dugo odmeravala barjaktare da se Met zapitao može li kroz skupljenu tkaninu videti Zmaja i crno-beli disk. „Pratite me“, konačno im reče. „Proveriću može li Amirlin Tron da vas primi.“ Pokupivši suknje krenula je ulicom.
Dok je Met usmeravao Kockicu da je prati, Vanin dopusti svom sivcu da zaostane pa promrlja: „Zapitkivati Aes Sedai za bilo šta nikada nije pametan potez. Mogao sam ti pokazati kuda da ideš.“ On mahnu glavom ka trospratnoj kocki pravo pred njima. „Zovu je Mala kula.“
Met nesigurno slegnu ramenima. Mala kula? A imaju nekoga ovde koga nazivaju Amirlin Tron? Sumnjao je da žena misli na Elaidu. Rand je ponovo pogrešio. Ova družina nije uplašena. Bile su suviše naduvano lude da bi bile uplašene.
Avijenda se spusti na zemlju, a Met ju je brzo pratio, spreman da je dočepa ako pokuša nekuda da odjuri. Čak i ako ga to bude koštalo nešto krvi, neće joj dopustiti da odleti i prereže grlo Elejni pre nego što mu se i pruži prilika za razgovor sa tom takozvanom Amirlin. Ali ona je samo stajala u mestu piljeći pravo pred sebe, ruku prekrštenih preko struka, sa šalom koji joj je visio preko lakata. Izgledala je potpuno opušteno, ali njemu se činilo da je možda i na smrt uplašena. Ako je imala imalo mozga, bila je. Oko njih se okupila gomila.
Aes Sedai počeše da se sakupljaju, zatvorivši mu prilaz prednjem delu njihove Male kule, u tišini ga odmeravajući, a polukrug žena samo je postajao gušći što su duže tu stajali. U stvari, izgledalo je da posmatraju Avijendu koliko i njega, ali osećao je sve te hladne, nečitljive poglede. Jedva se obuzdao da se ne poigrava srebrnom lisičjom glavom koja mu je visila ispod košulje.
Aes Sedai običnog lica progura se napred vodeći vitku mladu ženu u belom, krupnih očiju. On se upola prisećao Anaije, ali ona kao da nimalo nije bila zainteresovana za njega. „Jesi li sigurna, dete?“, pitala je polaznicu.
Usne mlade žene malo se skupiše, ali nije dopuštala da joj se u glasu oseti ljutnja. „I dalje izgleda kao da svetluca, ili svetli. Ja to stvarno vidim, samo ne shvatam zašto.“
Anaija joj se oduševljeno osmehnu. „On je ta’veren, Nikola. Upravo si otkrila svoj prvi Talenat. Možeš da prepoznaš ta’verene. Sad, nazad na čas. Brzo. Ne želiš da zaostaneš.“ Nikola se spusti u naklon i bacivši još jednom pogled ka Metu, probi se kroz okupljene Aes Sedai.
