Dok ju je vodio za ruku niz hodnike, Min je proučavala tapiserije. Gledala je izložene kovčege i stočiće, i u nišama zlataste činije i visoke vaze od porcelana Morskog naroda. Odmerila je Enailu i Somaru od glave do pete, svaku po tri puta. Ali nijednom nije pogledala u njega niti mu se obratila. Šaka mu je obavijala njenu, a mogao je da oseti damare na njenom zglobu kako udaraju brže od konja u galopu. Nadao se da nije stvarno ljuta zato što ju je zavrteo.
Na njegovo ogromno olakšanje, Somara i Enaila zauzeše mesta kraj vrata, iako ga obe odmeriše kada je zatražio punč, te je morao da ponovi zahtev.
U dnevnoj sobi, on skide kaput i nabaci ga preko stolice. „Sedi, Min. Sedi. Odmori se i opusti. Punč će uskoro stići. Moraš sve da mi ispričaš. Gde si bila, kako si stigla ovamo, zašto si doputovala noću. Nije sigurno putovati noću, Min. Sada naročito. Daću ti najbolje odaje u palati – pa, donajbolje; ove su stvarno najbolje – i Aijele da ta vode kuda god želiš. Svaki siledžija ili napasnik strgnuće kapu i poviti glavu, ako ne ustrči pravo uz pročelje najbliže zgrade, samo da bi se sklonio.“
Za trenutak je pomislio da će se ona nasmejati, stojeći tamo, pored vrata, ali umesto toga ona duboko uzdahnu i izvadi pismo iz džepa. „Ne mogu ti reći odakle sam došla – obećala sam, Rande – ali Elejna je tamo i...“
„Salidar“, reče on, pa se osmehnu kad vide kako je raširila oči. „Znam ja neke stvari, Min. Možda i više nego što neki misle da znam.“
„Ja... vidim da znaš“, odgovorila je slabašnim glasom. Potom mu gurnu pismo u ruke pa se ponovo povuče. Glas joj je postao čvršći dok je dodavala: „Zaklela sam se da ću ti, pre bilo čega drugog, predati pismo. Hajde, pročitaj ga.“
On prepoznade pečat, ljiljan na tamnožutom vosku, i Elejnin glatki rukopis u svome imenu, ali je oklevao pre no što ga je otvorio. Najbolje je sve to saseći u korenu, on je to i učinio, ali s pismom u ruci, nije mogao da se obuzda. Čitao je, onda se spustio na sopstveni kaputić i ponovo čitao. Neosporno, bilo je kratko.
Rande,
jasno sam ti izložila svoja osećanja. Znaj da se ona nisu promenila. Nadam se da osećaš prema meni ono što ja osećam prema tebi. Min ti može pomoći, ako ćeš da je poslušaš. Volim je kao sestru i nadam se da ćeš je voleti kao što je i ja volim.
Mora da joj je ponestajalo mastila, jer su poslednje linije bile naškrabane u brzini, nimalo nalik lepoti ostalih. Min je izvijala i okretala glavu, pokušavajući da pročita pismo a da ne bude previše upadljiva, ali kada se pridigao kako bi izvukao kaputić – angreal u obliku malog debeljka nalazio se u džepu – ona se ponovo brzo povuče. „Da li
„Šta!?“
On je zurio u pismo i razgovarao sam sa sobom. „Elejna je tako lepa da ne mogu da ne piljim u nju, a uglavnom ne znam želi li da je poljubim ili da joj kleknem pred noge. Ako ćemo pravo, ponekad želim da kleknem... i obožavam je, Svetlost mi pomogla. Kaže ovde da su mi poznata njena osećanja. Napisala mije dva pisma pre ovoga, jedno puno ljubavi, drugo u kome je rekla kako ne želi nikada više da me vidi. Koliko sam puta sedeo, želeći da je prvo istinito a drugo nekakva šala, ili greška, ili... A Avijenda? Ona je isto lepa, ali svaki dan uz nju bio je bitka. Nema poljubaca od nje, nema više, kao ni dvoumljenja oko njenih osećanja. Čak je bila srećnija da pobegne od mene nego što sam ja bio da je vidim kako odlazi. Samo, neprestano očekujem da je ugledam kada se okrenem, a kada nije tu, kao da u meni nešto nedostaje. Meni u stvari nedostaje bitka, a postoje trenuci kada hvatam sebe kako razmišljam: ’Postoje stvari za koje se vredi boriti.’“ Nešto u tišini oko Min nateralo ga je da podigne pogled. Piljila je u njega, bezizražajnog lica, baš kao neka Aes Sedai.
„Da li ti je iko ikada saopštio koliko je nepristojno jednoj ženi pripovedati o drugoj?“ Glas joj je bio potpuno ravan. „A još manje o
„Min, ti si prijatelj", pobunio se. „Ja o tebi ne razmišljam kao o ženi.“ Ništa pogrešnije nije mogao da joj kaže. Znao je to čim su mu te reči izletele.
„O?“ Zabacivši kaputić, ona spusti ruke na bokove. Nije to bila ona sasvim poznata ljutita poza. Zglobove je naslonila na bokove, a prsti su joj štrčali u stranu, i nekako ju je to činilo drugačijom. Jedno koleno je savila, i to... Prvi put ju je stvarno video; ne samo Min, nego kako sada izgleda. Nije imala uobičajeni smeđi kaputić i pantalone, nego bledocrvene, a još i izvezene. Niti uobičajeno kratko podšišanu kosu koja joj je jedva pokrivala uši, nego uvojke koji su joj se spuštali na vrat. „Izgledam li kao dečak?“
„Min, ja...“
„Izgledam li kao muškarac? Kao konj?“ U jednom koraku se stvori kraj njega i posadi mu se u krilo.
„Min", upita je on napeto, „šta to radiš?“
