„Ubeđujem te da sam žena, vunoglavi. Zar ne izgledam kao žena? Zar ne mirišem kao žena?“ Slabašno je mirisala na cveće, da, sada je primetio. „Zar se ne osećam... Pa, dosta je toga. Odgovaraj na pitanja, čobanine.“
„Čobanin" i „vunoglavi" umirili su njegovu uzbunu. A i istina je kako je vrlo lepo osećati je u krilu. Ali ona je Min, koja ga je smatrala seljačićem s kosom punom sena i manjkom zdravog razuma. „Svetlosti, Min, znam da si žena. Nisam nameravao da vređam. Ti si i prijatelj, takođe. To je samo zato što se pored tebe osećam opušteno. Pored tebe, nije važno ako ličim na budalu. Tebi mogu da kažem i ono što ne bih rekao nikome drugom, čak ni Metu ili Perinu. Kada sam blizu tebe, svi čvorovi se razdreše, nestane mi sva ukočenost iz ramena, koju čak više i ne primećujem, sve dok ne nestane. Zar ne vidiš, Min? Volim da budem blizu tebe. Nedostajala si mi.“
Prekrstila je ruke i gledala ga iskosa, mršteći se. Noga joj se trzala; da joj je stopalo doticalo pod, lupkala bi po njemu. „Sve to o Elejni. I toj... Avijendi. O, prestani da se trzaš. Duguješ mi neke odgovore. Reći da nisam... Samo mi odgovaraj. Voliš li ih obe?“
„Mislim da je tako“, reče on polako. „Svetlost mi pomogla, mislim da je možda tako. Čini li me to pijavicom, Min, ili samo gramzivom budalom?“ Usta joj se otvoriše i zatvoriše; besno je zabacila glavu i stisnula usne. On požuri pre nego što bi ona stigla da mu saopšti šta mu od toga dvoga bolje pristaje; to zaista nije želeo da čuje od nje. „Ionako to sad nije važno. S tim je završeno. Poslao sam Avijendu od sebe i neću joj dozvoliti da se vrati. Neću sebi dopustiti da pridem ni milju blizu nje, ili Elejne, ni deset milja ako to od mene zavisi.“
„Tako ti ljubavi ka...! Zašto, Rande? Šta ti da je pravo da odlučiš umesto njih?“
„Min, zar ne vidiš? Ja sam meta. Svaka žena koju volim isto tako postaje meta. Čak i ako je strela uperena u mene, može pogoditi nju. Može biti uperena u nju.“ Teško dišući, on spusti ruke na izrezbarene rukohvate stolice ukrašene ružama. Ona se malo izvi, proučavajući ga sa najozbiljnijim izrazom lica koji je ikada video na njoj. Min se uvek osmehivala, uvek kao da ju je sve zabavljalo. Dobro je da sada nije bilo tako; on sam bio je smrtno ozbiljan. „Lan mi je rekao da smo on i ja na neki način slični, a to je istina. Rekao je da postoje muškarci koji zrače smrt. On. Ja. Kad se takav muškarac zaljubi, najbolji poklon koji može nekoj da da jeste što veća razdaljina između njega i nje. Vidiš to, zar ne?“
„Ja vidim...“ Za trenutak je bila tiha. „Pa lepo. Ja sam ti prijateljica, a drago mi je što ti to znaš, ali nemoj se zamajavati pomišlju da ću odustati. Uveriću te da nisam muškarac ni konj.“
„Min, rekao sam ti da ja...“
„O, ne, čobanine. Nije dovoljno dobro.“ Meškoljila mu se u krilu tako da je morao da pročisti grlo, a ona mu je uprla prstom u grudi. „Hoću da ti vidim suze u očima kada to budeš izgovarao. Hoću da ti pljuvačka curi niz bradu a glas podrhtava. Nemoj misliti da te neću naterati da platiš.“
Rand nije mogao da se uzdrži od smeha. „Min, stvarno je divno što si ovde. Ti vidiš samo kaljavka iz Dve Reke, zar ne?“
Raspoloženje joj se promenilo brzinom svetlosti. „Ja vidim tebe, Rande", reče mu, čudno tiha. „Ja vidim tebe.“ Pročistivši grlo, ona se tobože ukoči, s rukama na kolenima. Pa, ako je moguće delovati ukočeno u tom položaju. „Mogla bih i da nastavim sa onim zbog čega sam došla. Očigledno, ti znaš za Salidar. To će izviti nekolike obrve, mogu da ti kažem. Ali verovatno ne znaš da nisam došla sama. Poslanstvo iz Salidara je u Kaemlinu, da bi te posetilo.“
Lijus Terin je mrmljao, udaljena grmljavina. Pominjanje Aes Sedai uvek bi ga uzbunilo, otkad ga je Alana vezala. Iako ne koliko Taimovo prisustvo.
Čak i uz gunđanje Lijusa Terina, Rand gotovo da se osmehnuo. Pretpostavljao je to još otkad mu je Min predala Elejnino pismo. Potvrda je bila gotovo dokaz da su uplašene, kao što je i mislio. A šta bi drugo mogle biti, pobunjenice primorane da se kriju na samoj ivici dosega Belih plaštova? Verovatno žele da dokuče kako da se ušunjaju nazad u Belu kulu, i grizu prste pitajući se kako da smilostive Elaidu. Koliko je on poznavao Elaidu, to je bilo malo verovatno, a one bi trebalo da je poznaju bolje nego on. Ako su uputile poslanstvo Ponovorođenom Zmaju, muškarcu koji može da usmerava, onda mora da su gotovo spremne da prihvate njegovu zaštitu. Ovo nije ličilo na Elaidu, koja je, izgleda, mislila kako će moći da ga kupi, a verovatno i da ga drži u kavezu od pruća kao Štiglica. Egvenina nejasna obećanja o Aes Sedai koje ga podržavaju upravo je trebalo da se ostvare.
„Ko je došao sa tobom?“, upitao je. „Možda je poznajem.“ On nije stvarno poznavao nijednu Aes Sedai osim Moiraine, koja je mrtva, ali susreo ih je nekoliko. Ako je bila neka od tih, to bi malo otežalo stvari. On je tada stvarno bio dečko sa seoskog imanja, spreman da se lecne čim ga ma koja Aes Sedai samo pogleda.
