Elejna gotovo da se nasmeja. Jednog trenutka govori o deljenju, a sledećeg je besna kao... kao... Besna kao ja, završi, nimalo srećna zbog sopstvene misli. A ja bih mogla i da se ponesem sa time, umesto da samo šutiram sopstvene suknje kao neko dete. Posadivši se na krevet, ona spusti šake u krilo. „Vrati to u korice i sedi, Avijenda. I molim te, navuci bluzu. Imam mnogo toga da ti ispričam. Postoji žena – moja prijateljica, moja gotovosestra – po imenu Min...“
Avijenda se jeste obukla, ali prošlo je prilično vremena pre no što je sela, a još više pre no što je Elejna uspela da je ubedi kao ne bi trebalo da smišljaju kako da se otarase Min. Bar se složila s time. Nevoljno, ona konačno reče: „Ja je moram upoznati. Neću ga deliti sa ženom koju ne volim kao prvosestru.“ To je propratila pogledom kojim je odmerila Elejnu. Ona uzdahnu.
Avijenda će razmotriti da ga deli s njom. Min je bila spremna da ga deli s njom. Je li ona jedina od njih tri koja ima zdravog razuma? Prema karti koja joj je stajala ispod dušeka, Min bi uskoro trebalo da bude u Kaemlinu, a možda je već tamo. Nije znala šta želi da se onda tamo desi, samo da Min upotrebi svoja viđenja da mu pomogne. Što znači da će Min morati da ostane blizu njega. Dok Elejna putuje za Ebou Dar.
„Da lije ikada išta u životu jednostavno, Avijenda?“
„Nije, ako su muškarci umešani.“
Elejna nije bila sigurna da li ju je više iznenadilo kada se sama zasmejala, ili kada je ustanovila da se i Avijenda smeje.
Lagano jašući kroz Kaemlin pod užarenim podnevnim suncem, Min nije videla mnogo od grada. Primećivala je ljude u nosiljkama, zaprežna kola ili kočije na zakrčenim ulicama, tek toliko da provede svoju riđu kobilu oko njih. Jedan od njenih vajkadašnjih snova bio je o životu u velikom građu i putovanju na čudna mesta, ali danas su raznobojne kule prekrivene svetlucavim pločicama i široki vidici na mestima gde su ulice vijugale oko brda promicali gotovo neviđeni. Grupice Aijela koje su prolazile kroz gomilu koja se razmicala oko njih zavređivale su još jedan pogled, kao i izvidnice često bradatih ljudi orlovskog nosa, konjanika, ali samo zato što su je podsećali na priče koje su počele još dok su prolazile kroz Murandiju. Meranu su te priče razdražile, kao i garavi dokazi prolaska Zmajuzakletih na koje su naišle jednom-dvaput, ali Min je smatrala da su neke druge Aes Sedai zabrinute. Što su manje iskazivale svoje mišljenje o Randovom pomilovanju, tim bolje.
Na ivici trga pred kraljevskom palatom, ona zauzda Divlju Ružu, a onda pažljivo istapka lice čipkanom maramicom pa je gurnu nazad u rukav. Samo nekoliko ljudi raštrkalo se po velikom krugu, možda zato što su Aijeli čuvali otvorenu glavnu kapiju palate. Još Aijela stajalo je na mermernim balkonima i zasvođenim šetalištima, poput leoparda. Beli lav Andora lepršao je na povetarcu iznad najviše kupole palate. Drugi, skerletni barjak bio je na jednom od tornjeva, malo nižem od bele kupole, povetarcem razvijen taman dovoljno da se razazna prastara crno-bela oznaka Aes Sedai.
Ti Aijeli činili su da joj bude drago što je odbila ponudu da je doprate dvojica Zaštitnika; podozrevala je da bi susret Zaštitnika i Aijela izazvao varnice. Pa, to baš i nije bila ponuda, a ona je to odbila tako što se išunjala sat vremena ranije, kako je pokazivao sat na okviru kamina gostionice. Merana je bila iz Kaemlina, a kad su stigle, pred zoru, povela ih je pravo u gostionicu za koju je tvrdila da je najbolja u Novom gradu.
Međutim, nije Min zbog Aijela ostala na mestu. Ne samo zbog njih, iako je čula raznorazne priče o Aijelima pod crnim velom. Njen kaputić i pantalone bili su od najbolje, najmekše vune koja se mogla naći u Salidaru, bledoružičasti, sa sićušnim plavo-belim cvetovima izvezenim na reverima i orukavlju, kao i duž spoljne strane nogavica. Košulja joj je isto tako bila krojena kao muška, ali od svile krem boje. Kada joj je otac umro, njene tetke u Baerlonu pokušale su da je pretvore u nešto što su nazivale poštena ispravna žena, mada je možda tetka Miren shvatala da je posle deset godina trčanja po rudnicima u dečačkoj odeći možda prekasno da je nateraju u haljine. I pored toga, pokušavale su, a ona se opirala jednako tvrdoglavo kao i kad je odbijala da nauči rukovanje iglom. Osim one nesrečne prigode kada je posluživala oko stolova u
