Gospodar haosa полностью

Moraće da me prihvati onakvu kakva sam, razmišljala je razdraženo uvijajući uzde. Neću se menjati ni zbog jednog muškarca. Pa ipak, ne tako davno odeća bi joj bila jednostavna kao nekom zemljoradniku, kosa joj ne bi visila u uvojcima gotovo do ramena; glasić u njenoj glavi prošaputa: Bićeš sve što ti se samo učini da on želi da budeš. Ona ga zbrisa jednako besno kao što bi zbrisala kakvog štalskog momka koji bi pokušao da se grubo probije, pa potera Divlju Ružu jedva malo nežnije. Mrzela je samu ideju o ženskoj slabosti kada su muškarci u pitanju. Ali postojala je jedna nevolja, a ona je bila prilično sigurna da će vrlo skoro saznati kako to izgleda.

Sjahavši pred kapijom palate, ona potapša svoju kobilu, da joj pokaže kako nije nameravala da je jako podbode, istovremeno nesigurno ođmeravajući Aijele. Polovina su bile žene primetno više od nje, osim jedne. Muškarci su ih dobrano nadvisivali, visoki kao Rand, a neki i viši od njega. Svaki ju je posmatrao – pa delovalo je kao da posmatraju sve redom, ali sasvim sigurno i nju – a niko od njih nije trepnuo nijednom, koliko je mogla da vidi. Sa tim kopljima i štitovima, lukovima na leđima i tobolcima o bokovima, s tim teškim noževima, delovali su spremni da ubiju. Ti crni komadi tkanine što im vise niz grudi mora da su velovi. Čula je da Aijel ne ubija dok ne prekrije lice. Nadam se da je tako.

Predstavila se najnižoj među ženama. Uokvireno jarkocrvenom kosom, kratkom kao što je Minina nekada bila, njeno preplanulo lice izgledalo je kao da je izrezbareno od drveta, ali bila je malo niža čak i od Min. „Došla sam da vidim Randa al’Tora“, reče Min, pomalo nesigurno. „Ponovorođenog Zmaja.“ Zar niko od njih nikada ne trepće? „Zovem se Min. On me poznaje, a ja imam vrlo važnu poruku za njega.“

Crvenokosa se okrenu drugim Aijelima, brzo pokazujući nešto slobodnom rukom. Ostale žene se nasmejaše, a ona se ponovo okrenu ka Min. „Povešću te njemu, Min. Ali ako te on ne poznaje, izaći ćeš mnogo brže nego što si ušla.“ Neke Aijelke nasmejaše se i na to. „Zovem se Enaila.“

„Poznaje me“, reče im Min pocrvenevši. U rukavima svoga kaputića imala je par noževa, Tom Merilin joj je pokazao kako da ih koristi, ali imala je osećaj da bi joj ih ova žena vrlo lako oduzela, a onda ih upotrebila da je odere. Nad Enailinom glavom zatreperi slika, a onda nestade. Nekakav venac; Min nije imala predstavu šta li to znači. „Treba li da uvedem i svoga konja? Čini mi se da Rand ne bi želeo da se susretne i sa njom.“ Na njeno iznenađenje, neki Aijeli se zakikotaše, muškarci i žene, a i Enaili su usne podrhtavale, kao da se suzdržava.

Pojavi se čovek da odvede Divlju Ružu – Min pomisli da je i on Aijel, iako korača oborenog pogleda, u beloj odeći – a ona krenu za Enailom kroz kapiju, preko širokog dvorišta pa u samu palatu. Osetila je neku vrstu olakšanja kad je ugledala sluge u crveno-belim livrejama koje su žurile niz tapiserijama obložene hodnike, iskosa odmeravajući Aijele koji su isto prolazili hodnicima, ali pogledom kojim bi osmotrili nepoznatog psa. Već je pomislila da su palatu ispunili isključivo Aijeli, zamislila je Randa okruženog njima, možda odevenog u kaputić i pantalone u prelivima smeđe, sive i zelene, kako je posmatra ne trepćući.

Pred visokim belim otvorenim vratima, sa izrezbarenim lavovima na njima, Enaila se zaustavi, brzo mašući rukom ka Aijelima koji su čuvali stražu. Sve su bile žene. Jedna, svetložute kose i upadljivo viša od većine muškaraca, uzvrati pomeranjem prstiju. „Čekaj ovde“, reče Enaila, pa uđe unutra.

Min zakorači za njom, a svetlokosa žena nezainteresovano postavi koplje pred nju. Ili možda ne toliko nezainteresovano, ali Min nije bilo briga. Ugledala je Randa.