„Da“, polako odvrati Perin. Failin miris se menjao, bodljikava ljubomora je lagano iščezavala. Zašto? „Znaš, on više voli da koristi sopstvene noge. Kladio se sa mnom u zlatnu krunu da će stići ovamo, u Kaemlin, ni deset dana posle nas.“ Dve žene su se odmeravale, Faila smešeći se, a Min pomalo crveneći; Min je mirisala pomalo postiđeno, Faila zadovoljno. I iznenađeno, iako joj se samo nagoveštaj toga pokazivao na licu. „Nisam hteo da prihvatim opkladu – moraće da skrene više od pedeset milja sa svog puta – ali bio je uporan. Čak je hteo da to izvede za pet dana.“
„Loijal je uvek tvrdio kako može da trči brže od konja", nasmeja se Rand, ali onda zamuče. Smeh izblede. „Nadam se da će bezbedno stići", reče on ozbiljnije. On
„Moj gospodaru Zmaju", reče Faila i iznenadi Perina; ranije ga je uvek zvala Rand, iako su zvanični naziv slušali još od Belog Mosta, „ako dozvoliš, progovorila bih nekoliko reči sa svojim mužem, a onda ostavljam vas dvojicu da razgovarate.“
Jedva da je sačekala Randovo iznenađeno slaganje ramenima da se obruši na Perina, okrenuvši ga tako da joj je Rand gledao u leđa. „Neću biti daleko, srce moje drago. Min i ja ćemo malo da proćaskamo o stvarima koje bi vam verovatno bile dosadne.“ Petljajući oko njegovih rivera, brzo poče da govori ispod glasa, tako tiho da bi svako drugi morao dobro da načulji uši. Ponekad se prisećala njegovog sluha. „Pamti da on više nije tvoj drugar iz detinjstva, Perine. Bar nije samo to. On je Ponovorođeni Zmaj, gospodar Zmaj. Ali ti si lord od Dveju Reka. Znam da ćeš se zauzeti za sebe i za Dve Reke.“ Osmeh koji mu je podarila bio je pun ljubavi i ubeđenja; želeo je da je poljubi na licu mesta. „Eto", nastavi ona običnim glasom. „Sada si ponovo kako treba.“ Više nije nimalo mirisala na ljubomoru.
Ponudivši Randu skladan naklon i mrmljanje „moj gospodaru Zmaju", ona pruži ruku ka Min. „Hajde, Min.“ Minin naklon bio je daleko manje uvežban, a Rand se zbog njega trgao.
Pre no što su stigle do vratnica, jedno krilo se otvori uz tresak i visoka žena u livreji ušeta noseći pehare i vrč koji su mirisali na vino i sok medendinje. Perin gotovo da poskoči. I pored crveno-bele haljine, mogla je da bude Čijadina majka, ili možda baka se tom kratkom uvijenom sedom kosom. Mršteći se na žene koje su izlazile, ona krupnim koracima priđe najbližem stolu i spusti poslužavnik, a lice joj je bilo zamrznuta maska krotkosti. „Rečeno mi je za četvoro, moj gospodaru Zmaju", govorila je čudno; pomislio je da možda pokušava da govori s poniznim poštovanjem, ali joj je nešto zapelo u grlu, „tako da sam donela za četvoro.“ Naspram njenog naklona Min je delovala otmeno, a ova žena je i zalupila vrata dok je izlazila.
Perin pogleda u Randa. „Čini li ti se nekad da su žene čudne?“
„Što ti mene pitaš? Ti si oženjen čovek.“ Rand napuni posrebreni pehar punčom i pruži mu ga. „Ako ti to ne znaš, moraćeš da priupitaš Meta. Ja ih razumem sve manje svakog dana.“
„I ja", uzdahnu Perin. Punč je u svakom slučaju osvežavao, a Rand kao da se uopšte nije znojio. „Kad smo kod njega, a gde je Met? Ako treba da pogađam, pretpostavio bih u najbližoj krčmi, samo je pitanje da li ima čašu za kockice u ruci ili devojku na kolenu.“
„Bolje za njega da nema ni jedno ni drugo", natmureno odvrati Rand i spusti pehar a da nije ni okusio iz njega. „Trebalo bi da dovodi Elejnu ovamo, da bude krunisana. A i Egvenu i Ninaevu, nadam se. Svetlosti, ima toliko toga što treba završiti pre no što ona stigne ovamo.“ Glavu je okretao poput medveda, u vratu, a onda se usredsredi na Perina. „Hočeš li da odeš u Tir za mene?“
„U Tir! Rande, već sam preko dva meseca na putu. Zadnjica mi je poprimila oblik sedla.“
„Mogu tamo da te prebacim večeras. Danas. Možeš da spavaš u zapovedničkom šatoru i da se držiš podalje od sedla koliko god želiš.“
Perin je piljio u njega; delovao mu je sasvim ozbiljno. Odjednom uhvati sebe kako se pita šta je s Randovim razumom.
